РЕФЕРЕНДУМ КАО ОБЛИК ОСТВАРИВАЊА СУВЕРЕНОСТИ

Сандра Пајић Шавија

Сажетак

Сувереност се у правној теорији одређује као битно својство државне власти по којем се држава разликује од других политичких заједница. Оно око чега се правни писци споре, јесте одговор на питање ко врши суверену власт у држави. У том смислу се прави разлика између правног носиоца суверености тј. државе и правног вршиоца суверене власти. Према владајућој демократској теорији сувереност у држави врши на­род (или нација) у форми представничке демократије. Представнички систем је данас општеприхваћени облик остваривања суверене власти. Суштина пред­ставничке демократије огледа се у томе да грађани периодично бирају своје представнике посредством којих врше власт. Међутим, основни недостатак посредног вршења власти огледа се у немогућности остваривања контроле над изабраним представници ма. Ограничавање мандата народних представника и увођење института опозива не могу у потпуности да елиминишу недостатке репрезентативне демо­кратке. У условима представничке демократије, политичке странке су преузеле монопол у вршењу вла­сти, а изабрани представници више не представљају грађане већ политичке партије. Увођење референду­ма као вида непосредног вршења суверене власти од стране грађана има за циљ оживљавање идеје народне суверености која је са појавом општег права гласа и политичких странака изгубила свој изворни смисао. Међутим, сама референдумска процедура у поступку одлучивања није довољан гарант демократског поретка у држави. Референдум има смисао само уколико је уставом утврђена обавезност расписивања у одређеним случајевима, а нарочито у уставотворном поступку, и ако је обезбјеђена слобода изјашњавања грађана.

Референце

1. Бобио, Норберто, Будућност демократије: одабрана правила игре, Филип Вишњић, Београд, 1990.
2. Брајс, Џемс, Савремене демократије I, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1933.
3. Брајс, Џемс, Савремене демократије II, Београд, Издавачка књижарница Геце Кона, 1932.
4. Јовановић, Слободан, О држави: основи једне правне теорије, Геца Кон, Београд, 1922.
5. Лово, Филип, Велике савремене демократије, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1999.
6. Лукић, Радомир, Увод у право, Научна књига, Београд, 1974
7. Марковић, Ратко, Уставно право и политичке институције, Јустинијан, Београд, 2005.
8. Пејић, Ирена, „Облици непосредне демократије у уставној држави“, Правни живот, бр. 14/2009, вол. VI.
9. Русо, Жан Жак, Друштвени уговор: о пореклу и основама неједнакости међу људима, Просвета, Београд, 1949.
10. http://www.narodnaskupstinars.net/