ОГЛЕДИ И СТУДИЈЕ
ИДЕЈЕ ЗА УСПОСТАВЉАЊЕ ТРАЈНОГ МИРА
Сажетак
Најкраће речено, основне побуде које су навеле поједине научнике да усмере своје напоре ка истраживању мира биле су свест о опасности од новог светског рата и његових катастрофалних последица, уверење у неопходност да и наука пружи свој допринос отклањању те опасности и незадовољство резултатима које су у том погледу давале друштвене науке. Садашње стање се, пак, не може у том смислу назвати миром због тога што и даље постоји опасност од нуклеарног рата и што у читавом овом периоду није било готово ниједног дана у коме нису изгубљени животи у ратним сукобима. У истом смислу ово стање међународних односа Kenneth Boulding квалификује као «систем претње» (threat system), Sugata Dasgupta као «стање без мира» (peacelessness), а Dieter Senghaas као «организовани немир» (organisierter Unfrieden). Да није борбе за супремацију великих сила и њихове тежње да имају монопол надресурсима наше планете, сарадња и размена добара могла би да буде веома развијена уз очување мира и коегзистенцију. Упркос лепим жељама, датим обећањима и преузетим правним обавезама, нпр. потписивањем Повеље ОУН, државе тешко успевају да усагласе своје националне интересе у тој мери да би солидарно могле да се супротставе агресији. Ситуација је управо обрнута: државе се групишу и конфронтирају око својих партикуларних интереса и својим експанзионистичким поступцима непрекидно угрожавају међународну безбедност и светски мир. Дакле, упорно концепт конфронтације (милитаристички модел) побеђује концепт коегзистенције (хуманистички модел).
Референце
