Љубинко Милосављевић

Сократ је у Одбрани, не без ироније, рекао да од беседа својих тужилаца не препознаје самога себе, што је вероватно и Слободан Милошевић мислио и говорио о својим тужиоцима. СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ У ХАШКОМ ТРИБУНАЛУ Индивидуалне апологије на судовима и при суђењима нису уобичајене, зато што оптужене по правилу бране за новац или по службеним дужностима адвокати, посебно за то образоване особе. Те адвокатске одбране могу бити бриљантне. Многе од њих остале су забележене и чувају се од заборава. Данас има неколико књига у којима су садржани избори адвокатских одбрана.

Овораздобље је, ако се аутор добро сећа, започело обећањима брзе изградње брзих пруга и силиконских долина. У раду ће затим уследити подсећање кроз шта смо прошли: распад земље, грађански ратови, НАТО бомбардовање, отимање Косова и Метохије, cвe пропраћано сликама згаришта и патњи. Потом смо добили демократију, опет уз ватру и дим. Теже смо, међутим, примећивали да живимо у пределу где спољашње силе и наша беневолентност све претварају у згаришта вредности: универзалних, националних, локалних али и моралних, привредних, духовних и иних. Од свих елита једино je спортска била умешна да нас обрадује победама, све остало су углавном били порази. Свако зло је на овој ветрометини и над нама испробавало своју снагу. Губили смо народ и територије, достојанство и самопоштовање, док су неки од нас добро увежбавали самопрезир, јер су их неке наше и неке њихове елите убедиле да смо за сво зло овог све­та само ми криви. Данас су нам возови спорији него што су били пре једног века а силиконска брда и долине остварила су се само на понеким женским прсима.

Део наслова овог рада који је под наводницима, представља мото Алана Блума за његову књигу "Сумрак америчког ума" (Просвета, Београд 1990). У раду аутор настоји да сагледа основне слабости актуелног образовног процеса у Србији, трудећи се при том наравно да не понови ништа што je о томе вeћ речено у релевантној коришћеној литератури. Он високошколско образовање види као још једину нашу индустрију у експанзији, која je студенте претворила у машине за учење и брзо заборављање, а дипломце у учене незналице. Ригидном применом глобализацијског образовног модела на локалне (не)прилике, школа је, за разлику од неких пређашњих времена, почела да производи несрећне људске случајеве, што чини смисленим питање из наслова овог рада.