ГЛОБАЛНА ЕКОНОМСКА КРИЗА И ЊЕН УТИЦАЈ НА ПРИВРЕДНЕ ТОКОВЕ У СРБИЈИ

Саша Ђоговић

Сажетак

Светска финансијска криза је настала као плод огромне грамзивости финансијских и квази финансијских институција, примарно у САД-у. Све је базирано на лакој и брзој заради преко креирања хипотекарних кредита за све шире слојеве становништва, у почетку по примамљивим условима. Истовремено, на бази хипотекарних кредита емитоване су и хартије од вредности које су доносиле високе приносе, што је мотивисало и финансијске институције ван САД-а да се упусте у такве финансијске операције. Тиме се, када је америчка привреда почела озбиљније да грца у буџетском дефициту и повећаним инфлационим тензијама услед појачаних напрезања на ратиштима, а њихове Федералне резер­ве биле приморане да повећавају базну каматну стопу, док с друге стране примања становништва нису регистровала било какав позитиван искорак, креирао амбијент куле од ка­рата који је почео да пропада попут домино ефекта. Креирана је криза поверења међу банкама и инвеститорима, што је неминовно довело до слабљења реалног сектора и започињања рецесионих тенденција, односно транзиције светске финансијске кризе у глобалну економску кризу. Како ни Србија није усамљено острво, то су се негативни ефекти Светке финансијске кризе у свом пуном обиму почели приказивати крајем 2008. и током 2009. године. При томе, српска привреда је већ била погодно тло за брже примање и ширење вируса светске економске кризе, јер је почивала на дубоким структурним неравнотежама, почев од оних креираних у економско-финансијским односима са иностранством, па до неравнотеже између производње нових вредности и обима потрошње. У условима неолибералне идеологије и неизграђених правних механизама и институција, невидљиве кабинетске руке су биле већим делом врховни арбитар на тржишту Србије. Тиме је кроз ad hoc приватизацију и нелојалну конкуренцију, разарано привредно ткиво Србије, чиме је организам српске економије са значајно нарушеним имунитетом дочекао вирус глобалне економске кризе. При то­ме, нису извршени нужни процеси трансформације јавног сектора, што је уз непромењену привредну структуру са додатно осиромашеном робном понудом преко процеса деиндустријализације, додатно оптерећивало привреднике, а није стварало простор за долазак озбиљнијих и обимнијих страних инвестиција.

Референце

1. Шошкић, Д. (2009), “Глобална финансијска криза и Србија – поуке и мере”, Светска економска криза и економска политика Србије у 2009. години, Научно друштво економиста и Економски факултет, Београд.