РУСКО-БЕЛОРУСКИ ОДНОСИ ОД ПОЧЕТКА 90-ИХ ДО ДАНАС

Драгомир Анђелковић

Сажетак

Односи Русије и Белорусије, од распада Совјетског Савеза па до данас, прошли су кроз више фаза. Процес постепеног удаљавања, започет после слома заједничке државе, заустављен је средином 90-их година, са доласком Александра Лукашенка на чело Белорусије. Уједно, тај догађај представља преломну тачку када се ради о односу званичног Мин­ска према руским коренима Белоруса. Белорусија је повела одлучну проруску како унутрашњу, тако и спољну политику, што је уједно представљало и пробелоруску политику, јер је уважена вишеслојност идентитета већинског народа те земље, и тиме избегнуто његово располућивање, на начин који се десио у Украјини или Црној Гори. Коначно, оријентацијом на Русију омогућен је брзи економски опоравак Бело­руске, као и њен даљи развој, и то на социјално одговоран начин. С друге стране, и Руска Федерација је имала читав низ рационалних разлога како геополитичке, тако и унутрашњополитичке природе уз емотивне мотиве произашле из историјског наслеђа да свестрано ради на приближавању. Односи две државе су кренули узлазном линијом, па је намах деловало да се оне приближавају и стварању федералне заједнице. Међутим, због различитих економских и социјалних система, интереса владајућих гарнитура, али и објективних тешкоћа произашлих из чињенице да се ради о, у погледу величине, броју становника и ресурса којима расположу, драстично различитим земљама без обзира на блискост и заједничко порекло два народа до тога ипак није дошло. Штавише, односи између Минска и Москве од средине двехиљадитих повремено доживљавају озбиљне кризе, а тензија међу њима је стално присутна. Ипак, досадањи ниво економског и сваког другог повезивања, као и дугорочни спољни и унутрашњи интереси обе државе, односно тамошњих владајућих гарнитура, гарант су да ће савезнички односи међу њима опстати, можда тек уз формалну, али свакако не и суштинску дистанцу, без обзира што се намах учини да је на помолу стратешка преоријентација Минска. Уосталом, ма колико то на први поглед деловало парадоксално, интерес Москве је ништа мањи од Минска, да у околностима када та земља више не може да постане чак ни периферни део евроатлантског блока, она побољша своје везе са Бриселом, и убудуће представља партнера, а не отежавајући фактор, у односима Руске Федерације и ЕУ.

Референце

1. Анђелковић Д., Историја Белорусије, Una Press, Београд, 2009.
2. Бжежински З., Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 2001.
3. Бондарик В. К. (ред.) Белорусы, Наука, Москва, 1998.
4. Дугин А. Г., Геополитика постмодерна: времена новых импе­рий. Очерки геополитики XXI века, Амфора, Санкт-Петер­бург, 2007.
5. Ђурић В., Путинизам, ИПС, Београд, 2008.
6. Јевтић М., Лукови Срећка Ђукића, Београдска књига, Београд, 2008.
7. Кузњецов Н. В., „Суверена Белорусија: Стварање савремене државности“, у: Политичка ревија, 2/2005.
8. Медведев Р., Путин: повратак Русије, Новости, Београд, 2007.
9. Мельник В. А., Государственная идеология Республики Бела­русь: концептуальные основы, Тесей, Минск, 2004.
10. Милошевић З., Руско питање данас, Институт за политичке студије, Београд, 2006.
11. Петровић Д., Геополитика постсовјетског простора, Прометеј, Нови Сад, 2008.
12. Чарота И. А., „Белорусија у контексту глобализације и европске интеграције“, у: Политичка ревија, 1/2008.
13. White S., Korosteleva A. and Löwenhardt (eds.), Postcommunist Belarus, Rowman and Littlefield, New York, 2005.