Милица Кулић
„ЛАЖНЕ ВЕСТИ” ИЛИ ДЕЗИНФОРМАЦИЈЕ: (САМО)РЕГУЛАТОРНИ ОКВИР И ИЗАЗОВИ У ПРАКСИ
„Лажне вести”, или исправније – дезинформације и као феномен и као термини јесу у хиперинфлацији. Ни у пракси, ни у медијској теорији, а ни у медијском праву не постоји јасан консензус шта све спада под „лажне вести”, односно који је то „непријатељ борбе”. У међувремену, „лажне вести”, нарочито дезинформације на интернету, почеле су да одлучују о онима који одлучују, да утичу на изборне одлуке и креирају друштвену и политичку стварност. За дисеминацију „лажних вести” оптужују се институционални извори, политички лидери и медији, међутим, оне своје место проналазе и на друштвеним мрежама где се немерљивом брзином шире. Истраживање Оксфорд интернет института показује да је, током мид-терм избора у САД-у у новембру 2018. године, број линкова ка „лажним вестима” први пут премашио број линкова ка професионалним медијима. Овај рад тежи да допринесе постојећој дебати о покушају јасног дефинисања појма дезинформација, посматрајући га како са становишта медијске теорије, тако и са становишта медијске етике, медијског права и интернет права. Рад анализира постојеће појмовно одређивање појма дезинформација од стране међународних организација, као и често непостојање јасног одређења према овом појму од стране појединачних држава. Предмет анализе су и домети саморегулације, кроз саморегулаторне механизме струковних, пре свега новинарских удружења, али и такозване „псеудорегулације” у којој компаније које послују наднационално, као што су Фејсбук (Facebook), Гугл (Google), Твитер (Twitter), Мозила (Mozzila), почињу саме себе да регулишу.
