Данијела Павловић

Неформални сакупљачи секундарних сировина живе и раде у веома лошим условима, а у контексту измењеном COVID-19 кризом јавиле су се нове тешкоће које су додатно угрозиле њихов положај. Више него раније, потребно је показати солидарност према овој друштвено рањивој групи која доприноси целокупном друштву. Основна истраживачка намена овог рада је да на конзистентан начин прикаже нови контекст у којем раде неформални сакупљачи, односно да идентификује нове тешкоће са којима се они суочавају. Методолошки приступ обухвата анализу садржаја претходних истраживања и теренско истраживање (упитник и интервју са 15 неформалних сакупљача) реализовано на територији града Шабац. Резултати истраживања указују на неповољан утицај COVID-19 кризе на контекст рада неформалних сакупљача, који се огледа у: ограничењу радног времена; онемогућавању рада на депонијама и улицама (због карантина, полицијског часа или строже контроле забрањених активности везаних за неформално сакупљање); ограничењу сарадње са домаћинствима која не желе да буду у контакту са неформалним сакупљачима због страха од вируса; повећаном ризику угрожавања здравља. Нови контекст рада је узроковао бројне тешкоће, попут смањења зараде, гладовања, повећања конкуренције на ограниченим местима рада и нарушавања здравља. Подршка неформалним сакупљачима од стране јавног сектора у отежаним условима није довољна, а континуирана подршка у натури обезбеђена је углавном кроз цивилни сектор. Изазови са којима се сусрећу неформални сакупљачи захтевају измену приступа политике и праксе, као и подстицање друштвене солидарности.

Последње глобалне кризе допринеле су појачаној рањивости одређених друштвених група и поставиле изазов пред државним сектором да обезбеди друштвене мреже подршке и солидарности као директан одговор на кризом нарушено социјално благостање. Организације цивилног друштва, које традиционално спроводе активности подршке рањивим друштвеним групама, препознате су као важан актер у ублажавању последица криза, како на глобалном нивоу, тако и у Републици Србији у последње три декаде. На основу анализе садржаја релевантних докумената и спроведеног емпиријског истраживања у коме је учествовало двадесет организација цивилног друштва, у овом раду се настоји одговорити на основно истраживачко питање: каква је улога цивилног сектора у превазилажењу последица криза у Републици Србији? Са посебним фокусом на кризу изазвану пандемијом COVID-19, циљеви истраживања су приказ деловања цивилног сектора у Републици Србији у превазилажењу последица кризе и мапирање изазова у спровођењу активности подршке и међусекторске сарадње са јавним сектором у Републици Србији. Налази истраживања показују да је цивилни сектор наставио да обезбеђује подршку рањивим групама у измењеним околностима током пандемије COVID-19, као и да развија нове активности подршке у складу са потребама рањивих група. Остварена је интензивна сарадња са другим организацијама цивилног друштва, док је примереност и ефективност подршке рањивим групама коју пружа државни сектор оцењена најлошије, као и квалитет сарадње између цивилног и јавног сектора у превладавању последица кризе. Цивилни сектор у Републици Србији представља значајну мрежу подршке рањивим групама, чије се активности подршке нарочито интензивирају у ситуацијама кризе, док су домети ове подршке ограничени услед нестабилних извора финансирања и изостанка сарадње са јавним сектором.

Предмет анализе у овом раду јесте политика азила у Републици Србији. Циљ је анализа политике азила са фокусом на постојећи нормативни, стратешки и институционални оквир у овој области и њихову усклађеност са стандардима и прописима Европске уније и међународним документима. Теоријски оквир анализе представља концепт миграције између благостања и држављанства који истовремено укључује и искључује мигранте. Методолошки приступ заснива се на анализи садржаја статистичких, политичких и легислативних докумената. Резултати анализе показују да наведени систем захтева постојање уређеног оквира који сачињава јасну политику азила и организациону и нормативну структуру која ће омогућити праведну процедуру и заштиту права тражилаца азила. Праћење и анализа процеса спровођења и креирања одговарајуће политике азила добија посебну димензију, не само због повећавања броја тражилаца азила, већ и због праћења стања и креирање пожељног система у овој области.

Приказ књиге: Никола Јејтс, Глобална социјална политика, Факултет политичких наука, Универзитет у Београду, 2017.

Глобални феномен трговине људима је веома тешко зауставити без сарадње различитих актера у држави и на међународном плану. У вези са тим, међународни актери су подржали и оснажили све напоре јавног сектора да оформи стратешко партнерство са различитим представницима међународних и невладиних организација у Републици Србији и у свету у складу са међународним стандардима и правилима. Период од 2006. до 2017. године обухвата деценију неусклађености и непостојања формалног усаглашавања оперативног и стратешког решавања друштвеног проблема трговине људима. Сарадња јавног и цивилног сектора је сведена на минимум. Организације су спроводиле своје активности у складу са општим циљевима и активностима саме организације. Након оштрије критике Стејт департмена у оквиру Извештаја о трговини људима за 2017. годину, формиран је Савет за борбу против трговине људима и усвојена је Стратегија превенције и сузбијања трговине људима, посебно женама и децом и заштите жртава (2017-2022). Циљ овог рада је указивање на значај сарадње јавног и цивилног сектора и корелација те сарадње са резултатима пружања услуга жртвама трговине људима. Рад се заснива на резултатима добијеним путем анализе закона, извештаја, конвенција и интерних докумената. Закључује се да је укључивање цивилног сектора као равноправног члана у овој области омогућило да се мере јавног сектора допуне адекватним активностима и искуствима из цивилног сектора и на тај начин избегне могућност дуплирања услуга. Поред тога, сарадња и међусобна комуникација између организација могу довести до бржег, бољег и адекватнијег реаговања на потребе и захтеве жртава.