Данијела М. Лакић

Предмет рада је либерални национализам као једина прихватљива форма национализма за Балкан, која је наметнута и дозвољена од стране тзв. великих сила  (ЕУ и САД) након краја Хладног рата за овај, са политичког и етничког аспекта, нестабилан регион. Либерални национализам је саставни дио либералне изградње мира, доминантне матрице на глобалном нивоу, те је одређен као једна од њених стратегија за изградњу и одржање позитивног мира, услова нормалног функционисања и пута балканских земаља ка Европској унији. У раду се, прво, објашњава појам позитивног мира и даје преглед стања у нашем региону, региону западног Балкана, затим се указује на централне идеје либерализма и национализма као темеље либералног национализма, чије се одлике наводе након тога. Фокус рада је на анализи недостатака либералног национализма јер политичке и етничке кризе у балканским земљама у посљедњој деценији указују да у наметнутим основама мира у овим друштвима „нешто није у реду”. Као најуочљивија мањкавост примјене либералног национализма на Балкану идентификовано је фаворизовање политичког модела нације, који је у супротности са историјом и специфичностима балканских народа (то је резултирало пројектима попут изградње тзв. босанске и црногорске нације, што је продубило етничко-идентитетске конфликте као основу политичких криза које угрожавају функционалност ових држава).

Предмет рада је радикална италијанска десница, која је убједљиво побиједила на прошлогодишњим изборима и формирала најдеснију владу након Другог свјетског рата. Циљ рада је да анализом историјата и околности дјеловања италијанске деснице утврди разлоге јачања њеног фашистичког крила, те да укаже да ли су оправдани страхови Европске уније да се фашизам вратио у земљу која је међу њеним оснивачима. Основно по чему се савремена радикална десница разликује од фашизма је њено прихватање демократије и политичког плурализма. Она је фундаментално другачија од класичних фашистичких партија, одликује се популизмом а не елитизмом, нативизмом умјесто расизмом, није аутократска већ демократска. Све до деведесетих година у италијанском политичком дискурсу термин десница изједначаван је са фашизмом, тако да права десница није ни постојала као регуларан учесник политичког живота. Закључак рада је да Италија никада није потпуно завршила са фашизмом, до краја није спроведен процес дефашизације. Побједа радикалне деснице, у којој доминира најмлађа странка, Fratelli d'Italia, која је потомак Мусолинијеве партије, је резултат самог чланства у Европској унији и таласа криза са којима се она суочава, специфичности италијанског политичког система, особености италијанског фашизма, општег слабљења либералног поретка уз трансформацију љевице и деснице. Десница није освојила двотрећинску већину у парламенту што је услов да би десничарска влада могла да мијења устав без референдума, тако да је законска реализација радикалних политика под контролом. Минималан ризик од погоршања односа са Европском унијом постоји јер без обзира на тренутни умјеренији приступ, Ђорђа Мелони се залагала за напуштање еврозоне и концептуално другачије уређење бриселског система.

Предмет овог рада је концепт нове националне државе који се на Балкану јавио као последица распада СФРЈ и слома комунизма у Источној Европи. У тексту се анализирају услови настанка нове националне државе, њене карактеристике и изазови са којима се суочава. Међу мноштвом фактора који су узроковали развој нових националних држава, по свом утицају, издвајају се: сукоб интереса великих сила, пад комунизма, криза федерализма, међунационалне противуречности, криза економског и политичког система. Основне карактеристике нове националне државе су: национализам, насиље и сакралност, политичка и економска нестабилност, непостојање политичке културе и цивилног друштва. Глобализација је најтежи изазов са којим се суочава нова национална држава. Рат на подручју бивше Југославије на крају XX века и стварање нових националних држава показали су да је глобализација, супротно очекивањима, изазвала јачање национализма и националне државе.

У раду се анализира како је промена тенденције процеса европских интеграција, тј. његов заокрет од економске ка политичкој интеграцији, утицала на политику проширења Европске уније. Свака промена у процесу интеграција одражава се и на политику проширења, убрзавајући или успоравајући њен развој и мењајући њен карактер, који је увек у складу са фокусом процеса европских интеграција. Прелазак на политичку интеграцију, након краја хладног рата, који је и најављен оснивањем Европске уније, позитивно се одразио на развој политике проширења, али негативно на њен карактер. Она је тада доживела убрзан развој и процес проширења је постао приоритет Уније, али њен карактер више није у исконском духу процеса европских интеграција. Она је од економско-тржишне политике постала политика геополитичких начела и критеријума.