Др Ђуро Бодрожић

Нема никакве сумње да је Свети Сава средишња личност српске историје, у томе се слажу и учена историја и народна традиција. У личности овог српског светитеља подудариле су се историја и легенда. Своје историјске време Срби рачунају од Стефана Немање, у монаштву Симеона, а да би то било тако одлучујући допринос дао је његов најмлађи син Растко – Свети Сава. Од свега што је дао српском народу најважнија је аутокефална црква – стварањем самосталне српске цркве Свети Сава је постао и творац српске нације. Књижевни текстови Светог Саве стоје на почетку српске књижевности и српске културе. Успомена на њега обједињавала је српски народ кроз читаву историју.

У средишту онога што се означава појмовима нација и национализам налази се национални идентитет. И својом природом и својим пореклом, национални идентитет је сложен појам. Реч је о културној појави која због своје вишедимензионалности представља истрајну и гипку снагу, не везује се за материјалне чињенице, већ упућује на судбину, услед чега је немогућа потпуна дефиниција нације. Идеје и идеали имају своју историју, интелектуалну и друштвену, коју треба упознати да бисмо упознали њихову природу. У раду указујемо на историјске околности у оквиру којих су обликоване западноевропске нације, што је одредило и природу западноевропског национализма. За разлику од нација на православном Истоку, које су створене посредством народне цркве, западноевропске нације настале су у сукобу с римском црквом и династичким краљевством.

Национализам је положен у основе модерног света, без овог учења немогуће је разумети не само политичку историју нашег света, већ и културне токове уопште. Пошто су просветитељство и Француска револуција разорили династички легитимизам, нација је постала извор политичке легитимности. То је био разлог да се обрати истраживачка пажња на идеју нације и учење национализма, на историјске околности у којима се ово учење развило и постало релевантно, на политичке импликације које је произвело, али и на интелектуалну историју национализма – филозофске темеље и теоријске поставке. Овај рад представља прилог за разумевањe интелектуалне историје национализма.

Идеја нације везана је за државу. Претензија на државност је оно што један народ чини нацијом. Без претензија на политичку моћ, не може се говорити о нацији. Да бисмо разумели један идеал, морамо познавати његову историју, што важи и за националне идеале. У раду указујемо на историјске корене националне државе. Износимо разлоге који указују да је национална држава најбољи облик политичког организовања, јер се показала најподеснијом политичком формом за очување слободе – појединачне и колективне.

Стварање модерне српске војске представљало је процес скопчан с многим тешкоћама, истим оним које је требало пребродити да би се засновала модерна српска државност. Требало је поднети жртве и примити ризике да би се успело, а успело се понајпре зато што је постојала јавна свест да војска значи државу и да држава значи војску. Таква свест била је општа, делили су је, упркос бројним међусобним разликама, сви актери друштвеног живота у Србији – политички делатници, културни и јавни радници. И што је најважније, свест о значају војске имао је целокупни народ. У овом раду чинимо осврт на саме почетке настајања српске војске и српске државе – време вожда Карађорђа и кнеза Милоша.

У раду указујемо на међузависност економских структура и политичких институција, везаних за либерално-демократску државу. Уочљиво је да је функционисање политичких институција у оквиру либерално-демократског поретка на Западу условљено одговарајућим степеном друштвеног богатства, образовним степеном становништва, као и одсуством центрифугалних друштвених сила које би могле довести у питање сам опстанак државе. Државе које су посегнуле за увођењем западњачких модела и институција, превиђајући ове чињенице, платиле су цену. Главни регулатор, нерв привредног и друштвеног живота, јесте новац. Либерална држава изнашла је механизме, од поделе власти до независности судова, који ће онемогућити имаоца политичке моћи да прибави и економску моћ. Нема механизма који би деловали у супротном правцу, који би спречио финансијску олигархију да путем новца преузме и политичку моћ у држави, подређујући је својим интересима. Дајемо историјску ретроспективу и савремене тенденције везане за однос политичке и економске моћи.

Историјски развој сваког друштва у најтешњој вези је с његовом економском основом, јер политичка моћ директно произилази из економске снаге. Економска историја осветлила је древна друштва, дала један нови угао посматрања и разумевања њиховог уздизања и опадања. Из такве перспективе могуће је и сагледавање српског средњовековног друштва – државе Немањића. Српска средњовековна култура развила се у окриљу византијске културе, највише културе средњег века. Византијски културни образац видљив је у организацији државе, друштвеној структури, политичкој идеологији, књижевности, правним споменицима онога времена. По задужбинама које су нам оставили Немањићи, види се да су располагали значајним богатством. Указујемо на порекло тог богатства, као и основ стицања. Богатство још увек није капитал, а да ли ће то постати зависи од тога да ли ће бити употребљено за подстицај привредне делатности и технолошке иновације у производњи. На том плану није било великог успеха, како због односа према раду, још више због препуштања трговачке делатности странцима. Услед тога што је новац отицао према домицилу тих трговаца, понајвише у Дубровник и Венецију, није дошло до развоја градских средишта у самој Србији. А без градова нема појачане привредне активности ни у пољопривреди, занатске или индустријске производње поготову. Јасно је да појам индустрија, када се говори о средњем веку, треба схватити условно.

У раду се указује да Први српски устанак није представљао само социјалну буну обесправљене раје у Београдском пашалуку. Од самих почетака, устаничко вођство истиче намере да Устанак пређе границе пашалука, прошири се на све области насељене српским народом, у циљу ослобођења и уједињења. Није се остало само на прокламацијама, већ су, према приликама и могућностима, чињени и конкретни кораци у правцу практичне реализације идеје о политичком јединству српскога народа. У томе се налази кључни показатељ да су Срби у то време представљали народ с формираном националном свешћу, а то значи видели себе у својој народној држави. Тиме се пориче поставка о „закаснелој нацији“, често присутна у литератури, страној и домаћој.

Овим радом указује се да је историја Србa у Југославији, најопштије казано, представљала историју поцепаног народа у подељеној земљи. Јужнословенска подељеност долазила је од различитих религија и различитих историјских традиција југословенских народа. Историја, ма колико се историчари позивали на научну методологију и објективност, увек представља политику примењену на прошлост. Актуелни политички тренутак односи превагу над критичким приступом. Тезом о Југославији као „вештачкој“ и „версајској творевини“, створеној искључиво вољом великих сила, понавља се, тиме и легитимизује, став њених, од почетка, непријатеља и рушитеља. Тврдити да је Југославија настала искључиво вољом и напорима њених народа представља заблуду. Али, исто тако, тврдити да такве воље није било ни у најмањој мери, како код Срба, тако и других јужнословенских народа, представља не мању грешку.

Радом указујемо да је историјска самосвест окосница сабирања народа, основа његовог идентитета. Да би један народ видео себе у будућности, он се мора видети и у прошлости. Етноисторија је извор културне моћи. Борба за историју често доводи до културних ратова којима се надомешта оскудност сопствене историје. Кроз упознавање своје историје народ постаје самосвојан – добија идентитет. Идентитет је сложена појава, пореклом и садржином. У изградњи идентитета, историја и легенда иду заједно. Порекло сваког народа је митско. Осврт на време када настаје научна историографија, уз навођење неких значајних имена са којима започиње обрада историјске тематике употребом научне методологије, дајемо на почетку рада.

Радом указујемо на војну функцију државе и на суштину цивилно-војних односа. Најважнија компонента државе везана је за монопол на физичку силу којим она располаже. Сила је у војсци, те је однос војске и политике кључни за разумевање државног живота. Указујемо на везу друштвених структура и војне организације. Облик и физиономија ратова одлучујуће утичу на облик државе и особине државног поретка, управне и административне организације, као и на ранг и положај одређених друштвених снага и значај друштвених делатности. Војна организација је у најтешњој вези с културним стањем једног народа, а војничке врлине са стањем морала. Тип политичког поретка и тип војног поретка налазе се у корелацији. Промена у једном поретку чини неминовном и престројавања у другом. Указујемо на кључне чиниоце који су утицали на обликовање савремених војски и модерног ратовања, као што су индустријска револуција и Француска грађанска револуција. На крају, указујемо на основне постулате војне етике и цивилно-војних односа.

Радом је, у кратким цртама, указано на животне услове у којима је текло формирање личности Вука Стефановића Караџића, без чега је неразумљиво и само његово дело. А Вуково дело чини размеђе у српској култури. Највећа тековина и највећа Вукова победа јесте она коју је остварио у борби за српски језик и правопис. Да би дошао до те победе, није била довољна жестина и убедљивост полемике. Тражило се дело у којем би се конкретно огледале изражајне могућности тога језика, а Вук је то и сам показао у својим записима. Издвојили смо карактеристичне појединости које нам откривају Вука као писца.

Завршетком „хладног рата“ талас „демократизације“ запљуснуо је свом снагом земље које су се у хладноратовском надметању налазиле у супротном табору. Шта им је то донело: слободу или страну хегемонију? Може ли се „хладноратовска подела“ посматрати само као идеолошка или је основ поделе дубљи, самим тим и трајнији? О томе се расправља у овом раду. Прихватање западног социјалнополитичког, економског и културног обрасца није негдашње социјалистичке земље учинило Западом, већ колонијом Запада.

Никада, када je о нацијама реч, не треба заборавити чињеницу да je нација заједница, a заједнице су, у својој суштини, ирационалне. Везе које појединачне људе окупљају у једну целину могу бити историјске, верске, племенске, засноване на заједничком искуству и заједничким вредностима. У свим временима религија и веровања су кључни чинилац идентитета. Највећа je илузија веровати да се људи првенствено руководе рационалним разлозима у којима доминантно ме­сто заузимају интереси. Сви велики ломови, како показује историја, стављали су на дневни ред питање идентитета. Људи најпре морају одговорити на питање ко смо ми, а тек потом позабавити се оним што морају чинити. Или, како се то данас воли ре­ћи: питањем својих интереса. Кључне одлуке које је један народ донео у својој историји никад нису произишле из рационалне интересне рачунице. Напротив, увек су то биле одлуке које су биле противне националним интересима. То су биле одлуке које су произишле из националне историје, одлуке којима се потврђује идентитет. Мит о пореклу, дакле, тренутак или догађај уз који један народ везује свој постанак на најбољи начин казује како тај народ разуме себе. Своје историјско време Срби рачунају oд Немање који je започео обједињавање расцепканих српских племена. Немањином снагом и вештином уједињен је значајан део на­рода, али ни у том политички уједињеном народу није било заједничке мисли која би га у целости прожела и била основ унутрашњег јединства. Сваки народ, да би представљао це­лину и одржао се као целина, мора имати духовну копчу која га држи на окупу. Ту духовну копчу створио је Свети Сава.

Разумевање једног друштва, народа или цивилизације подразумева разумевање њихове културе. Срж сваке културе налази се у религији, коју је, опет, немогуће оделити од митологије с чијом је структуром испреплетена. Мит о пореклу, о тренутку од којег један на­род почиње себе распознавати, најбоље говори о његовом разумевању самог себе и односу према другима, око себе. Заједничка веровања, никако заједнички интереси, од скупљеног мноштва чине моралну заједницу и држе је на окупу. Од самог почетка, Американци су себе ви­дели као изабрану нацију, као народ који има уговор с Богом да изврши поверену му мисију.

Радом се указује да криза националне државе и националних суверенитета није резултат нивелисања националних разлика, већ последица повећања разлика у војној моћи држава. Политички и војни поредак одувек су били у узајамној вези. Промена у једном поретку неминовно изазива и престројавање у другом. Никад не треба заборавити да нација и демократија иду заједно и да је општа војна обавеза сестра близнакиња егалитаризма. Неосновано је тврдити како је убитачност савремених ратова дошла од нација и национализама. Монархијски векови нису били ништа мање ратоборни од епохе нација, недостајао им је само материјал. Модерна економија, проширујући распон између минималних потреба људи и расположивих добара, повећала је моћ држава да делују изван својих граница, а не некаква идеологија или природа режима. Ниједан режим, ма која му била идеолошка основа, не чини рат неизбежним, нити гарантује мирољубивост. У основи односа између држава леже супротстављени интереси, па су сукоби сасвим природни. Односи снага су непостојани, подозрење стално, супарништво неуклоњиво. Општа војна обавеза и демократија омогућиле су да велика маса цивила може бити пресвучена у војнике и бачена на фронт у мери који омогућава индустрија. Мешавина индустрије, технике, опште војне обавезе и демократије није била довољна да би се створи­ла масовна армија. Било је потребно удахнути вољу овој маси дојучерашњих цивила да она, напустивши фабрике и поља, прихвати да гине. Да би пристала, морала је знати за кога и зашто. Морали су бити уверени да то чине за своју отаџбину, а не за своје го­сподаре. Ратни циљеви су морали добити политичко и морално оправдање. Створен је нови основ политичке легитимности. Нуклеарно оружје наговестило је могућност да се рат материјала опет претвори у рат одлучујуће бит­ке, на рат једног удара који би у једном тренутку одлучио судбину нације. То је рат у којем пораз не би био само пораз, већ и нестанак. Ова чињеница наметнула је бројна питања, па и питање: може ли национална држава гарантовати безбедност националне територије и народа који га настањује? И, уколико не може, да ли је, самим тим, изгубила своју вредност и постала историјски превазиђена форма политичког организовања? Разматрању ових, и с њима везаних, питања усмерен је приложени рад. Срж државности не налази се у организованој државној управи него у идеји слободе садржаној у вољи једне друштвене групе да буде свој на своме и да никоме са стране не полаже рачуне.

Радом се указује на историјске околности, политички, културни и морално-духовни амбијент у којем се појавила идеја нације према којој ће се, потом, обликовати државни и друштвени живот европских народа и која ће одређивати њихове међусобне односе. Говоримо о силама, моралним и политичким, које су биле одлучујуће у процесу бивања нацијом. Да би се појавила национална свест на европском западу било је неминовно да римокатоличка црква, њена идеологија и слика све­та изгубе примат. Сукоб папе и световних монарха, сукоб папства и царства, отворио је простор појави националности. Јер је римска курија представљала најјачу антинационалну силу и непријатеља идеје на­ционалности. По самом начелу утканом у њену организацију, старим римским начелом светске владавине, она је тежила аутократији насилним стапањем читавог хришћанског света у једну велику теократију са папом на челу, којем су подложни сви, па и европски монарси. Римокатолички универзализам није могао бити окриље под којим би се могла развити и наметнути национална идеја. И тек је крах римокатоличког универзализма створио простор и отворио могућност једне другачије перспективе, у оквиру које је било могуће да идеја нације постане делатна политичка сила и културна моћ. Указујемо на узрок сукоба две власти, који није био само доктринарни, разлози су били најмање небески. Папске амбиције са световном влашћу и практични кораци предузети за ту сврху завргли су борбу која ће дуго потресати европски континент и генерисати многе процесе од којих је и онај везан за настанак нације. Разламање средњовековне слике света започело је ренесансом, а затим је дошла протестантска реформација. Тачку на све ставила је Француска револуција. Настао је један сасвим нови поглед на свет, посве секуларан. Националност је постало средством које се могло употребити у овој борби и које је царство употребило у овом окршају. Осећај националности, заснован на секуларној основи, постао је моћно оружје против осећања лојалности римској курији.

Радом се указује на различите околности у којима је дошло до стварања нација у западној Европи, у односу на начин и време како је тај процес текао код српског народа. Различит амбијент бивања нацијом одредио је и другачији карактер националној идеологији. Реформација и револуција биле су главни креатори тог амбијента у коме је настала идеја нације и са њом свезана идеологија западноевропског национализма. Национализам није био само одговор на ускраћеност већ и на својеврсну испражњеност и осећај усамљености и изолованости европског човека. Француска револуција је смрскала стари политички поредак и створила напрслине на заједништву и солидарности које је давала црква. Национализам је постао замена за религију, претворивши се у голо обожавање моћи. Мисија која се приписивала својој нацији сводила се на империјализам. Сопственој нацији приписује се изабраност. Сви западноевропски народи водили су, или покушавали да воде, империјалистичку политику: од Наполеона до Хитлера. Величање сопствене нације, њено шовинистичко уздизање над осталим нацијама, као изабране, измицало је контроли, претварајући се у необуздани расистички империјализам. Стварајући аутокефалну Српску цркву, Свети Сава је поставио темеље и српској нацији. Прожетост српског православља и српске народности, као црквено-народно јединство јесте темељ на ком је српска нација образована и опстала, упркос вишевековном ропству и подељености. Савиним радом је одређен правац и етос српског национализма који не дозвољава ширење државе преко граница нације. И не сматра да је држава највиша вредност којој се чине све жртве, већ да изнад тога стоји једна виша моралност којој се подрђују сви овоземаљски интереси и државно-политички разлози. Дајемо тумачење одреднице коју је однеговало народ­но предање и изнео гениј народне поезије о избору између два царства.

Предмет овог рада је анализа узајамног односа религијског и етничког идентитета на простору Балкана. Рад је из домена културне историје народа који овај простор настањују. Иако постоје битне разлике између верског и етничког идентитета, између њих постоји сличност, јер и један и други проистичу из сличних културних мерила, узајамно се преплићу и подупиру Балкански простор није никакав изузетак, постоје бројни примери да се оно што је у почетку било верска заједница претвори у етничку заједницу чији се идентитет заснива на верским мерилима диференцијације. Уколико Балкан није изузетак добар је пример: улазак у верску заједницу значио је и улазак у народносни корпус, излазак је представљао кидање етно-културних веза. Овим радом настојимо указати на порекло и историјски контекст овог процеса. У ра­ду је коришћен културно-историјски метод, као и социолошки метод.

Зa идентитет сваког народа од највеће важности је како сам тај народ види почетак своје историје. Своје историјско време Срби рачунају од Стефана Немање и његовог најмлађег сина Растка – Светог Саве. Немања је објединио Рашку и Зету и тиме је почела српска државност. Савиним радом Немањина творевина је добила је обједињавајућу моралну силу и постала органска заједница. Оном што је Немања створио, Сава је удахнуо душу. Свети Сава „је први схватио да се трајна народна држава не ствара само оружјем, него и заједничким идеалима. Заједница културног и политичког осећања у народу, то је креч и цемент који држи народну зграду; без тога се држава руши као свака сувомеђина.“

Уставно питање у Србији наметнуло се већ у време Првог српског устанка. Радом су обухваћени најважнији уставни акти и чиниоци уставне борбе, као и унутрашње и спољно-политичке околности у којима су се уставне борбе водиле и акти доносили.

Сваки народ, да би постао и опстао као целина, мора имати духовну копчу која га држи на окупу. Такву копчу српски народ је нашао у својој, народној, цркви коју је, приволом цариградске патријаршије и у складу с канонима православне цркве, засновао Свети Сава. Тиме је створен основ настанку једне самобитне народне културе које нема без народног језика у цркви. Оснивањем аутокефалне Српске цркве Свети Сава је постао и оснивач српске нације. Оно што уједињује људе и држи их у моралном јединству није заједничко порекло већ заједничко веровање. Кад се поделило веровање, поделио се и народ да се никад више не састави. Опредељујући се за византијско православље које, између осталог, мање однарођује, Свети Сава је, заједно са својим оцем, одредио и историјску судбину свог народа.

Радом настојимо указати на значај ренесансне мисли и идеја које су тада ушле у оптицај, а које ће баштинити национална идеологија. Нација се обликовала спајајући појмове који своје порекло вуку из ренесансе са правима која је обзнанила Француска револуција. Обратили смо пажњу на Макијавелија, главног политичког мислиоца ренесансе, и његово учење о државном разлогу, као и Боденово учење о суверености. Дајемо основни садржај појма суверености у времену кад је настао, као и историјске околности у којима је настао. Иако је ренесансна сувереност није значила националну сувереност, већ државну, у њој је садржан и идеал доцнијег модерног национализма.

У раду указујемо да је стара српска књижевност, иако сакралног карактера, писана од свештених лица, садржавала не само есхатолошке већ и историјско-политичке теме. Судбина српске државе, цркве и народа стална је тема старих српских записа. Стара српска књижевност настала је у оквиру византијских културних традиција, на српскословенском језику. То је разлог да се обрати пажња и укаже на битна својства византијске културе, њену везу за хеленским наслеђем, као и на карактеристике писма на којем je та књижевност настала.

Радом се указује да је српска национална идеја, под чим се подразумева ослобођење и уједињење српскога народа у једну државу, идеја водиља Вука Стефановића Караџића и његове језичке реформе. Иза оптужби да је Вук, наговорен од стране Копитара, радио на унијаћењу потекла је од зависти. И у своје време и данас, Вука су нападали образовани али ниски духови. Језичко удаљавање Срба и Руса није извршио Вук, за што га и данас оптужују, већ историја. И најкраћи Вукови текстови, попут предговора, имају програмски карактер у којима он износи своје идеје, указује на смернице свог деловања, начела и циљеве. У њима, као и у другим Вуковим текстовима, садржане су премисе српске националне идеологије. Разумљиво, јер питање језика никада није само академско и лингвистичко, него и политичко.

Радом је, у кратким цртама, указано на предисторију борбе коју је Вук Стефановић Караџић повео за српски језик и правопис. Говоримо о сукобима и расколима који су настали у спору око језика нове српске књижевности, који су довели до груписања у две књижевне партије да би им се придружила и трећа. Указујемо на заслуге славеносрпске књижевности у српској култури, као и на разлоге због којих је она морала уступити место новом идиому. Упркос разилажењу с ранијом традицијом, не може се говорити о историјском дисконтинуитету у српској књижевности, поготово о духовном разилажењу. Тема националне историје и колективне судбине српскога народа основна је тема српске књижевности, нове и старе. Општи закључак је да је реформа каква је била Вукова представљала неминовност, а да је срећа што је српски народ имао личност као што је он да је изнесе и спроведе.

Тема рада је природа друштва на Западу, историјско порекло и духовна основа западне цивилизације. Религија је душа друштва, без чијег се разумевања ни једно друштво не може разумети, нити се поредак може одржати. Поред своје основне сврхе, религија је једним делом и идеологија. До сопства се увек долази интеракцијом с другима – ми као не они. Словенски свет на Истоку за Запад је увек био етнизујући други.