Братислав Теиновић

Фра Гргур–Грго Шкарић (Жупањац, 1831–Загреб, 1876) једна је од најтајанственијих историјских личности 1860/70–их у политичком животу Босне и Херцеговине. Као професор на Широкобријешкој католичкој богословији (1866–1869) васпитавао је ђаке у српском националном духу, заклињући их „за јавно добро српске нације”. Услед притисака којима је био изложен због националне мисије коју је водио и сумњи да припрема устанак, пребегао је на јесен 1869. у Кнежевину Србију, где је од намесничке Владе добио држављанство и финансијску помоћ. Српски намесник Јован Ристић био је патрон за израду његовог плана у вези са покретањем „Друштва омладине римокатоличке у Херцеговини”. При српском Министарству иностраних дела, Шкарић је све до 1. јануара 1873. радио тајно, под псеудонимом „Јова Косановић”, првенствено као агент и заступник „католичког елемента Босне и Херцеговине”. Наредне две године припремао је устанак у родној Херцеговини, у коме је активно учествовао као вођа једне католичке добровољачке чете.

Рад базиран на сведочењима савременика и резултатима досадашњих истраживања најрелевантнијих домаћих и страних историчара, доказује политику „задњих намера” бечке владе у подизању католика на устанак лета 1875. у Херцеговини. Вишевековне територијалне претензије Хабзбуршке монархије на Босански ејалет кулминирале су у завршници Велике источне кризе, када су са јасно дефинисаним тајним планом аустроугарског државног врха с пролећа на лето 1875. отпочеле оружане борбе хришћана против турске власти у Херцеговини. Раније припремљена побуна католика у јужној Херцеговини организована и вођена уз подршку пограничне војске у Далмацији, требала је европској јавности и великим силама да докаже нужност аустроугарске пацификације побуњених области, а потом и окупацију целог Босанског ејалета.

Приказ књиге: Коста Чавошки, 2021, Нација и национализам, Београд: Catena mundi, стр. 261

Томо (Јосип) Ковачевић, рођен 1820. у Босанској Посавини у католичкој породици био је припадник последње генерације босанских фрањеваца који су у младости прихватили српску националну идеју, остајући њен следбеник до краја живота. По свршетку студија католичке теологије на Пештанском Универзитету доселио се у Београд, прешао на православље, преселио се у Лозницу, а потом у Шабац и био током 1840/50–их година најповерљивије лице Илије Гарашанина, Матије Бана и Фрање Заха за конспиративни пропагандни национално–политички рад у Босанском ејалету. Као борац за српски национални интерес, скривајући се иза псеудонима Томо Радивојевић, Јосип Радивојевић, Радивоје Радивојевић, саставио је два тајна плана о ослобођењу Босанског ејалета и објавио једну књигу. Живот је окончао 1863. као казначеј београдског окружног начелништва и сахрањен уз највеће црквене и државне почасти.

Рад има за циљ да представи перфидну улогу Аустрије у „комплоту“ великих сила против устаничких покрета Срба и муслимана током 1830–тих у Босанском ејалету. Реч је о три устанка: муслиманском Хусеин–капетана Градашчевића 1830–1832. против централне турске власти, српском попа Јовице Илића 1834. и поново муслиманском против Ибрахим–бега Фирдуса 1836. године. Два муслиманска устанка, Градашчевићев и анти-Фирдусов Аустрија није подржала због добрих односа са Портом, а српски Илићев зато што није толерисала стварање веће српске државе на својим јужним границама. Устанака босанских католика није било, будући да су фрањевци слепо слушали инструкције бечке владе у којој је кључну улогу имао шеф дипломатије кнез Клеменс Метерних.