Мирослав Б. Младеновић

У раду се даје критика принципа униполарног светског поретка и хегемоније САД. На основу анализе догађаја у последњих 20 година, истакнута је неизбежност кризе западноцентричног модела развоја и извесност формирања мултиполарног света у коме ће Русија бити један од значајнијих субјеката светске политике. Снага оваквог закључка проистиче из историјске праксе развоја међународних односа у оквиру које је евидентан крах сваког досадашњег покушаја унификације и хегемонизације међународног поретка. Такође, сама природа човека као бића па, самим тим и његовог света, неизбежно је плуралистичког карактера. У оквиру вековне борбе за успостављањем праведнијег и хуманијег политичког поретка, искристалисао се принцип поделе власти, односно спречавање владавине из једног центра, без обзира на његове унутрашње карактеристике и обележја. Интензивирање регионалне сарадње, између осталог и на простору Евроазије, представља значајан допринос рушењу идеје и праксе хегемонизације света.

Заштита пословања корпорација је предмет истраживања различитих научних дисциплина, посебно од почетка XXI века, а услед растућих безбедносних и других изазова и ризика. Глобална информациона повезаност и зависност пословања од високих технологија, раст терористичке претње и развој других облика криминалитета као и њихово усмеравање ка корпорацијским ресурсима, а нарочито учесталост корпоративног и криминалитета белог оковратника, те бројни изазови који потичу из тржишних, законодавних, политичких и других промена у окружењу, изложиле су савремена привредна друштва лепези врло хетерогених ризика. Значајно место заузимају и правни ризици, чија је анализа у пословној пракси већ развијена, али је научна обада тек у зачецима. Аутори указују на важност правних ризика у комплексу корпоративне безбедности и заштите пословања уопште и приказују водећа теоријска становишта о појму, природи и врстама тих ризика. Аутори се фокусирају на сложене везе између управљања правним ризицима и корпоративне безбедности, те указују на важност креирања безбедносне политике уз узимање у обзир правних ризика.

У раду су изнете историјске претпоставке и извори миграције грађана. Урађена је анализа узрока и могућих последица савременог миграционог таласа за земље Европе. Приказан је механизам решавања геополитичких задатака путем манипулације миграционим токовима. Миграције су стални пратилац људске историје. Оне су се дешавале услед објективних околности, али су, не тако ретко, биле и плод реализације одређеног планског концепта. Како год да су настајале, положај појединаца и група захваћених овим појавама, био је веома различит. Могућности које актуелна миграциона ситуација пружа носиоцима организованог криминала и терористичким организацијама, могу веома лако да се претворе у озбиљне безбедносне претње региону и Европи у целини. Да би се нашао адекватан одговор на питање како безбедно и са што мање последица решити актуелну миграциону кризу, неопходно је утврдити њене праве узроке. Да ли је она настала спонтано, услед дугогодишњег нагомилавања незадовољства грађана у економски неразвијенијим и политички неизграђенијим деловима света, или је резултат процеса глобализацијског прекрајања света, не може се једнозначно одредити јер је реч о веома сложеној и комплексној појави којој многи аутори, са разлогом, стављају епитет неконтролисана. Мултидисциплинарност у проучавању феномена миграција и различите вредносне оријентације појединих актера, скоро да чине немогућим формирање његовог општеприхватљивог објашњења. Још веће тешкоће постоје у проналажењу јединственог политичког одговора за практично решавање овог проблема. Имајући то у виду, ни овај рад нема претензије да пружи одговоре на сва питања која проистичу из тако сложене проблематике. Његов основни циљ је да, анализирајући неке мање присутне геополитичке теорије и истичући битне негативности концепта глобалног управљања, из другог угла расветли проблематику миграција као средства геополитичког утицаја и тиме изазове „духовне окршаје у главама читалаца“ (Ђ. Шушњић), односно да покрене „унутрашњи разговор душе са самом собом“ (Платон) јер се миграције, упркос различитом схватању и тумачењу, по могућим последицама, ипак тичу свих нас.

Евроазијска интеграција представља један од приоритета спољнополитичког деловања па и унутрашњег развоја савремене Русије. Међутим, за то није довољна само политичка воља и расположење већине грађана земаља евроазијског простора. Неопходан услов успешне реализације пројекта Евроазијског економског савеза и укупног геополитичког успона Русије, јесте употреба „меке моћи“, која до сада није била уочљиво обележје руске спољне политике. Као комплексни ресурс, управо „мека моћ“, ослањајући се на грађанско друштво, информативно-комуникацијске, образовне и друге социјалне инструменте, обезбеђује успех идеје о стварању и функционисању интеграционих система. У раду су сагледана питања могуће употребе различитих инструмената „меке моћи“ од стране Русије, уколико заиста жели интеграцију у евроазијском простору и повратак на једну од значајнијих позиција у међународним односима. Посебна пажња посвећена је улози информативних и образовних програма. Проведена анализа показује да Русија, по употреби инструмената „меке моћи“ у евроазијском простору, за сада значајно заостаје за другим регионалним и ванрегионалним играчима, пре свега: САД, Европском унијом и Кином. На основу сагледавања досадашње праксе у тој области, дати су одређени предлози којима се може обезбедити комплексан приступ у коришћењу информатичких, образовних и културних програма.