Слободан Јанковић

У раду се анализирају реаговања блискоисточних земаља на Украјински рат и могућности распиривања нових жаришта у региону, у оквиру глобалног руско-западног сукобљавања, у којем је Украјина највидљивије бојиште. Аутор користи италијанску неокласичну геополитичку школу. Он даје преглед одјека по земљама Блиског истока, од Либије до Ирана и од Јемена до Турске. Коначно, аутор закључује да је уопштено, реаговање земаља региона на рат у Украјини незадовољавајуће за Вашингтон и Брисел и добро дошло у Москви. Ниједна земља у анализираном подручју није увела санкције Русији, па чак и дуготрајни партнери САД бирају неутрални статус или економску сарадњу са Русију. У позадини америчког приступа према региону је такође константно растући кинески економски утицај.

Рад је настао у оквиру научноистраживачког пројекта „Република Србија и изазови у међународним односима 2022. године“, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развија Републике Србије, а реализује Институт за међународну политику и привреду током 2022. године. This paper, divided in three chapters of uneven length, analyses the world trends in near future. Forecasting major processes at the global scale is a key task of the IR discipline. Author asks the question whether current world order restructuring is causing the outbreak of the new World War. In order to answer the question, he first underlines importance of forecasting, and explains what the world war is. Author claims that approach according to which it is required to have theoretical background in order to make scientific prediction is erroneous. The closest there is to objective framework is according to the author, to employ Italian neoclassical geopolitical school. In the article, author questions international and national, societal, political and only briefly economic trends in the collective West and in the Middle East. He presents the reasons why BRICS, or the East and South are growing and leading the change in major power redistribution in the framework of the new multipolar world order.

Осврт: Драган Бисенић (прир.), Од националног идеализма до националне трагедије: ЦИА и Југославија (1948 – 1990), документи, Том I Club Plus, Београд 2021, 633 стр.

Приказ књиге: Марко Танасковић, Мисли локално, делуј глобално, Београд: Поредак, 2020, 157 стр.

Италија је важан актер у макро регији Средоземља. Посебно проблематични и изазовни процеси у овом делу света захтевају нарочиту пажњу истраживача. Један од начина за разумевање поменутих процеса је њихово посматрање са римске осматрачнице. Како би што боље објаснио италијанску политику на Јужном и источном Средоземљу, аутор примењује италијанску неокласичну геополитичку школу. Аутор најпре указује на валидност тог приступа, међу различитим теоријским полазиштима, те користећи анализу садржаја, економску статистику и геополитичку анализу приступа истраживачком проблему. Јанковић указује на корене савремене политике Италије, геополитичке и економске факторе и унутрашњу политику. Чланак је подељен на три неједнаке целине, од којих је централна додано подељена на четири под целине. У њима се анализирају извори за анализу, геополитички значај Средоземља за Италију, војне мисије и односи са Либијом, Египтом и Турском. Коначно, аутор наглашава улогу политичке воље у вођењу спољне политике и тврди да је Рим делимично изгубио позиције упркос вишеструком: геополитичком, историјском и економском значају поменуте макро-регије.

Измене у међународном поретку одликују се сукобима великих сила и променама у економским кретањима. Изучавање руске политике на Блиском истоку од изузетне је важности због стратешког и привредног значаја регије за свет. Аутор је поделио текст у четири целине и закључак. У првом поглављу он наводи разлоге за истраживање, истиче проблеме и пружа кратки историјат односа Русије и Блиског истока који претходи раздобљу којим се бави. Он даје и краћи преглед аутора који се баве истом или сличном тематиком. Друго поглавље је нека врста продужетка увода јер се бави периодом прве половине 1990-их. Поглавље „Повратак у исламски свет” представља преглед економских политика, дипломатије и, у мањој мери, безбедносних иницијатива Москве у региону. Четврто поглавље посвећено је НАТО експанзији на Блиском истоку и одговору Русије на ову политику. Анализа резултата истраживања политике Русије у овој регији у периоду 1996-2008, показује да је она на простору од Марока до Авганистана успела да прошири утицај и врати се на светску сцену у улози глобалне силе. Тиме је она нарушила сам концепт унилатерализма.

Политика Русије на Блиском Истоку може се мерити вековима, док се присуство НАТО може мерити деценијама. Ипак, НАТО, као симбол доминације Запада, наставља британско наслеђе контрирања Москви и утицања на друге велике силе у том региону. Авганистан, због своје геостратешке позиције и специфичности историјског тренутка, једна је територија од велике важности за контролу Ирана, Пакистана/Индије, Средње Азије/Русије и делимично Кине... Аутор је поделио свој текст на четири поглавља и закључак. Прво поглавље објашњава шта је проблем истраживања. У другом поглављу представљена је историја политике и иницијатива НАТО у региону и у односу на међународно окружење. У трећем поглављу направљен је преглед иницијатива и мисија НАТО у региону, са стављањем нагласка на ИСАФ мисију у Авганистану и на проблеме и разлоге који су везани за њу. Четврто поглавље се бави односима Русије и НАТО у региону и нарочито у Авганистану. У закључном поглављу аутор нуди синтетичко објашњење односа између Руског медведа и НАТО на Средњем истоку, њихових различитих стратешких намера, геостратешке важности Авганистана и, на крају, препрека за НАТО у остваривању циљева које су Западне елите зацртале за ову удаљену земљу.

Историја човечанства је историја селидба. Миграција због ратова и потраге за бољим животом. Упоредо са миграцијама различити механизми њихове контроле или одсуство истих карактеришу ове процесе. Прошли век је имао изузетно обиман демографски раст и довео је до раније незапамћене, у бројкама, миграције људи. Главне земље порекла миграната до 1960-их биле су у Европи и на Далеком истоку (Кина). Друга половина 20. века представља заокрет, јер Европа захедно са традиционалним одредиштима миграната (Новим светом — Америка и Аустралија) постаје кључна дестинација за мигранте из Африке, Азије, јужне и југо-источне Европе. Последњих двадесет година са настављеном деииндустријализацијом у најразвијенијим земљама, неке земље порекла, попут Италије и Шпаније постају значајне земље дестинације. Демографски, економски и миграциони трендови проузрокују социјалну нестабилност и, понекад, сукобе на расној и етничкј основи. Имајући у виду низак ниво фертилитета у домаћем становништву Европе, број миграната отвара нове дебате о имиграцији, интеграцији, културној разноликости и националном идентитету. Академски кругови углавном подржавају либерализацију и на овом плану. У складу са тим мишљењима је и Модалитет 4 Међународне трговинске организације, који представља тенденцију ка наддржавном менаџменту токова миграната. Углавном левичарске, политичке и академске, елите заједно са међународним НВО примењују двоструке стандарде када пишу и извештавају о сукобима између домицилног становништва и полиције на једној и мигранстких заједница на другој страни. Србија и Балкан, са изузетком Грчке, територја су порекла са малом перспективом да постану привлачне за стране мигранте, имајући у виду економску ситуацију. Аутор критички излаже нека од предложених решења, а с обзиром на катастрофална демографска кретања у Србији. Он уводи и друге концепте које предлаже као подесиве за локалне прилике.

Протести у Египту и Тунису су резултирали војним ударом или релативно мирном примопредајом власти након деценије председничког ауторитаризма. Ова промена je подстицана и организована од стране спољних фактора. Спекулације са ценама хране, глобализација тржишта и опресивни ауторитаризам су елементи који су помогли трансформације у ширем региону Блиског истока. Војне интервенције у Либији, активности великих сила су у овом случају откриле слабост међународног права, кризу институција УН, а посебно ЕУ даља ерозија суверенитета најављује трансформацију постојећег светског поретка. Аутор je проучавао позадину промена, имплементацију Р2П механизама и улоге великих сила.

Приказ књиге: Александар Гајић, Корпоративна носталгија, Службени гласник, Београд 2011.

Самопроглашена независност Косова и признања његове државности од стране многих држава доводи такозвано независно Косово (ТРК) у позицију да се може разматрати заједно са Палестином (односно Палестинском Самоуправом коју је основао ПЛО и прогласио независност двадесет година пре ТРК (1988). Обе територије, њихов статус и настојање група које се представљају као заступници интере­са палестинских Арапа односно косовских Албанаца битна je тема за изучавање. Компаративна студија два пута за стицање меунаородног легитмитета посебно je важна за Србију у процесу утврђивања статуса њене јужне покрајине. Јанковић u Ајзенхамер су после разматрања појма међународни легитимитет који су представили као један oд елемената грађевине новог светског поретка размотрили неколико димензија међународног легитимисања двају ентитета. Аутори су изложили хронологију битну за процес, кратко разматрање историјских околности, преглед међународне ситуације u геополитичке позиције на којима ce налазе наведене територије. У закључном делу наведено je пет разлнка нзмеђу самопроглашене албанске државе на Косову и Метохнји и од стране арапских држава проглашене државе Палестине у стицању међународног легитимитета.

Процена Заједничке спољне и безбедносне полити­ке (CFSP) Европске Уније је од посебног значаја за државе кандидате за чланство у ЕУ То је од суштинске важности за разумевање функционисања ЕУ и анализу њеног утицаja у међународним односима. Србија као земља кандидат за пуноправно чланство у ЕУ мора ускладити своју спољну и безбедносну политику са политиком Уније. Имајући ово на уму аутор разматра европску медитеранску и блискоисточну политику такође као области у којима he свака држава кандидат морати да усклади своју политику. У ту сврху он представља недавно ангажовање ЕУ у овом региону и у том погледу изучава њену тренутну стратегију и политику. Анализа Заједничке спољне и безбедносне политике Европ­ске Уније показује суштинске недостатке у смислу неусклађености и нефункционалности у области источног и јужног Медитерана.

Текст о мигрантској кризи полази од претпоставке да се ради о спонтано организованом процесу који има низ окидача (или узрока) и вишеструке и далекосежне последице на земље порекла а понајвише и на земље пријема. Он га карактерише као сеобу народа, а теоријски као стратешки организоване миграције у којима се мешају принудни и економско-подстицајни елементи. Узроци су економске и политичке природе, али и ратови и кризе отворене ‘Арапским пролећем’ тј. зимом. Аутор прво даје кратак осврт на историјат великих сеоба, затим одговара на неколико питања: Да ли се ради о спонтаном или организованом процесу? Да ли су у питању избеглице или мигранти? Какве су последице и који је смисао целокупне појаве? Јанковић наводи да су планови за велико мигрирање дугорочно и постављани још пре Другог свтеског рата, као и да су развијани и подстицани од стране западне финансијско-политичко-интелектуалне олигархије и у новије време. Вршећи поређење низа избегличких криза: палестинске, конгоанске и друге, он указује да избеглице вазда иду у околне земље, док мигранти одлазе даље у потрази за бољим животом. У тексту се посебно обрађују вишеструке последице по ЕУ, што се наслања на раније ауторове текстове посвећене политици ЕУ према јужном и источном Средоземљу те квалитету и дометима ЕУ политика у том делу света. Аутор закључује да је велика мигранстка криза део ширег процеса разбијања хомогености у западным друштвима и државама као пледојаеа за исти процес у остатку света. Насупрот томе, у европским друштвима јачају политички покрети који траже повратак суверености.