Милица С. Јоковић
ТИПОЛОГИЈЕ КОРУПЦИЈЕ
У раду су приказане и анализиране типологије корупције, од првих које су се појавиле крајем шездесетих година 20. века, до савремених, при чему су све поткрепљене примерима. На основу типологија светских истраживача, аутор је у раду понудио и типологију корупције у Србији, односно коруптивног искуства на основу коруптивних дела у Србији. У Србији су идентификоване парохијална, институционална и политичка корупција. У оквиру сваког од та три типа постоји и мала и велика корупција. Циљ рада је да идентификује типове корупције на основу врста коруптивних радњи које су се појавиле и рашириле у неком друштву. Типологије су моћно аналитичко средство, не само за истраживање корупције већ и за практичне мере у стратегијама и акционим плановима у борби против корупције. Типологије корупције помажу систематизовање коруптивних дела, као и начина и нивоа на којима се корупција појављује. На основу тог увида, утврђују се примарни типови од којих треба отпочети обрачун са овом опасном појавом. У раду је коришћена метода анализе садржаја и компаративна метода. У закључку рада истиче се да је најзначајније зауставити политичку корупцију, чиме се истовремено сузбија велика корупција и пружају шансе разраде механизама у сузбијању мале, односно ситне корупције.
УПОТРЕБА ДЕМОКРАТИЈЕ И ДРЖАВЕ У ПОПУЛИСТИЧКЕ И ТОТАЛИТАРНЕ СВРХЕ САВРЕМЕНИХ ВЛАСТОДРЖАЦА
Предмет овог рада су слабости савремених демократских поредака које произилазе из употребе модерних манипулативних техника оних који успевају да на демократским изборима добију поверење за улазак у власт. Савремене демократије под ударом су популистичких обећања која су најчешће нереална, односно неостварива. Спој популизма и демократије најчешће је производ немоћи политичких елита, односно политичких партија у државама да решавају најбитније проблеме грађана, односно да подигну раст и развој економског система, да уведу владавину права и опораве политичке институције да рационално и ефикасно функционишу у оквиру политичког система. Савремене демократије нису подједнако развијене и немају подједнаке шансе у развијању. Паралелизам власти најчешће је завршавао у тоталитаризацији демократије. У савременим демократским државама, посебно у оним које се налазе у процесу демократске транзиције, показује се да политичке вође (партијске вође) и када на изборима освоје државне функције не одричу се партијског вођства. На тај начин демократије постају подређене и заробљене од стране политичких партија, посебно њиховог политичког вођства и вођа. Анализиран је и однос слободе и демократије. Искуства показују да се демократија успешније утемељује тамо где су људи освојили слободе него тамо где демократија тек треба да омогући слободе грађанима. Анализиране су и опасности по демократију које произилазе из злоупотребе демократских услова. Посебна опасност по савремене демократије произилази из околности у којима они који дођу на власт учине све да друштвом и државом завладају антиполитички принципи: равнодушност, страх и стрепња и осећај немоћи. Антиполитички принципи угрожавају демократски поредак, а они који се с њима служе руше демократију.
