Владимир Микић
МОГУЋЕ УСТАВНО УРЕЂЕЊЕ НЕЗАВИСНЕ ШКОТСКЕ
Шкотски бирачи су 2014. године малом разликом у гласовима одбацили предлог да се Шкотска отцепи од Уједињеног Краљевства. Ипак, две године касније британски грађани, поново веома малом већином гласова, одлучили су да Уједињено Краљевство иступи из чланства у Европској унији. Подстакнути овим, али и подржани сталном подршком бирача, шкотска политичка елита почела је да испољава амбицију да захтева нови референдум за независност. Уколико се ускоро изроди нова прилика за успостављањем независне Шкотске, од значаја је пружити одговор на питања везана за њено уставно уређење. Одређени одговори садржани су у ранијим предлозима за писани устав Шкотске, али неки од њих успостављени су 1997. године путем деволуције овлашћења на овај део Уједињеног Краљевства и они су препознати као довољно добри да буду пренети у уставну структуру потенцијалне нове државе. Темељи могућег уставног уређења Шкотске нису плитки. Напротив, они су развијани већ дуже од пола столећа и могу брзо да буду искоришћени ако Шкотска ускоро буде постала независна. У овом раду су истражени доступни модели устава Шкотске, начела на којима би таква држава била заснована, те постојећи предлози за њено институционално уређење.
СВЕТОВНОСТ ДРЖАВЕ У УСТАВУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И ЊЕГОВОЈ ПРИМЕНИ
У раду се анализира начело световности у Уставу Републике Србије, односно његова подуставна (законска) материјализација. Истражује се у којој је мери правни оквир у Републици Србији створио основе за остварење секуларног карактера државе и наводе се примери фактичког одступања од овог важног уставног начела. Средишњи метод истраживања је географски ограничени упоредни уставни метод, заснован на текстуалној анализи уставних докумената једног броја европских земаља. Циљ рада састоји се у утврђивању да ли је начело одвојености цркве од државе, односно концепт секуларне државе, у Републици Србији апсолутног или релативног карактера и, уколико је тако, у испитивању каквом је изменом нормативног оквира могуће умањити јаз између писаног и стварног Устава на том плану. Аутор закључује да се већа корист по уставност у Републици Србији састоји у одабиру једног од два алтернативна и међусобно супротстављена правца такве измене, него у одржавању стања које нема пуно додирних тачака са политичком и уставном стварношћу.
