Слободан П. Орловић

У овом раду аутор кроз слику поделе државних функција током историје до савремености, истине важност начела поделе власти. О временској и просторној универзалности овог начела казује чињеница да размишљања о подели власти налазимо још у античком све­ту, а да данас нема демократске државе без поделе власти. Надвладавши у једном историјском тренутку конкурентско начело јединства власти, начело поделе власти произвело је два данас најзаступљенија облика државне власти: парламентарни и председнички си­стем. Оба ова система у својим појавним облицима и подврстама имају специфичности, од државе до др­жаве. Заједничко им је доследно или мање доследно прихватање начела поделе власти.

У овом раду аутор коментарише положај чувара уставности уставни суд из угла политике и права. Уставни суд у транзиционом систему пуном промена и обрта, какав је српски, објективно нема услове да у потпуности изгради ауторитет једног од највиших државних органа у хоризонталној равни власти. Правна регулатива није једина водиља рада Уставног суда; политички циљеви и интереси, артикулисани деловањем „политичких“ власти, незаобилазно усмеравају рад Уставног суда у Србији. И поред низа значајних уставних надлежности, Уставни суд за сада не успева да оправда улогу која му је уставима додељена. Недовољна изграђеност, стабилност и поштовање парламентарних института омогућава политици да прелази уставне границе. У том смислу, Уставни суд један од стубова система, у остваривању својих права делује као орган који је и под политиком и под правом, што се одражава на функционисање државне власти у целини.

Република Србија има Устав који садржи многа начела ли­берализма али који није у пракси потпуно остварен. Уставна пројекција либералног друштва није довољна да би се реално оживела либерална демократија па тако ни основна начела која се тичу сваког појединца слобода и једнакост, на пример. За либералну демократију је потребно време и то није упитно. Али за тај ниво демократије, либералну демократију задовољних грађана, неопходно је и својство, квалитет оних који управљају, воде државу, као и остварив план и метод, идеологија, којег се управљачка елита придржава. Пренето на терминологију овог рада, политичка елита је та која доноси одлуке који се тичу свих грађана Србије, и она мора бити елитна, најбоља, да би те одлуке биле плодотворне за све. Управљање државом је, само по себи, сложен посао. Вођење државе која из нижег нивоа капитализма (либерализма) треба да прерасте у виши, у либералну демократију, још је сложеније, а када је Србија у питању, због посебних спољних и унутрашњих питања, вршити власт је посебно захтевно. Политичка елита, дакле, има либерални уставни основ по којем доноси одлуке и предузима мере власти, али са друге стане, има либерално неразвијено друштво, без ауторитета институција и по разном основу деградираног грађанина. Тај јаз између прописаног и оствареног либерализма и демократије, политичка елита покушава да превазиђе популизмом. Али на дуге стазе, популистичка политика није пут у либералну демократију и остварење слободе и једнакости свих.

У Србији постоји континентални тип уставносудске власти организован у институцији Уставног суда. Његов улога је првенствено да чува устав и уставни поредак, посебно уставност и законитост и најважнија људска права. Не треба пренебрегнути ни чињеницу да Уставни суд има важну, недовољно искоришћену политичку улогу да органе власти држи, колико је то могуће, унутар уставних граница. Другим речима, то би била храброст да се одлучи и у предметима са великом политичком тежином на начин да се заштити Устав. Обрадом тема о избору уставих судија, њиховом статусу, надлежностима Уставног суда, отвориће се нека питања промене уставних одредби које се тичу Уставног суда. С друге стране, сам Уставни суд, односно његове судије, морају решавати најтеже (најважније) уставне спорове држећи се јединог критеријума – уставности. Тако ће подизати ранг и углед овог органа до неопходног нивоа што, нажалост, није увек био случај у досадашњем раду Уставног суда.