Весна Трифуновић

Приказ књиге: Љубиша Р. Митровић, Транзиција у периферни капитализам: огледи из социологије глобалних и регионалних промена, Институт за политичке студије, Београд, 2009.

У раду се указује на неопходност повезаности културне по­литике и образовања у условима мултикултурног друштва. Комплексан процес реформе друштва захтева и трансформацију свих структура образовног система, а она се успешно може одвијати само у условима сарадње и комплементарних активности различитих сегмената формалног образовања. Пружањем знања о друштвеној структури, о друштвеној моћи, о правима, обавезама и одговорностима појединаца у друштву, али и у оквиру школског система, као и избором садржаја из културе (националне и других култура), школа би надишла своју традиционалну улогу и прерасла у средиште културе. Остваривањем концепта промовисања различитих културолошких садржаја, који долазе из сопствене културе, као и других култура, унутар институционализованог образовања, остварује се афирмативан однос према националном и културном идентитету, као и мултикултурализму и започиње процес њиховог усвајања и чувања. Избором и контролом културних идентитета и вредно­сти, који се представљају унутар институционализованог система образовања, отвара се могућност да се путем образовања развија или онемогућује толеранција међу културама у једној држави или између култура различитих држава.

Друштва у транзицији упућена су на тражење спољашње подршке за успостављање унутрашњег реда. Овим друштвима је потребно извесно време за развој нових сопствених политичких структура, а до тада она су упућена на тражење спољашње подр­шке зарад унутрашњег стабилизовања. У перспективи новог светског поретка, као и у претходним епохама, ослањање на подршку других има своју цену коштања: од друштава која се ослањају на друге се, често, захтева да не поступају у складу са претпоставкама сопственог постојања. Полагањем превеликих нада у модел заједнице држава, попут Европске Уније, и деетатизацију привреде и простора, као процеса који ће довести до повезивања на глобалном нивоу, државе/друштва у транзицији су неопрезно изгубиле један део своје моћи, што може бити увод у процес њиховог распадања. Стварањем протектората и тзв. мандатских области, као последице деловања спољашњег фактора на територији држава/друштава у транзицији, долази до разграђивања стабилне државности, чији је израз и губљење културне самосвојности. Осетљива линија везе између глобалног државног просто­ра и његовог дела који има карактер мандатске области захтева свеобухватно осигурање, пре свега, снажну културну акцију која ће омогућити задржавање културног и верског идентитета етничко-културних група на целокупној територији. Из угла Европске повеље о правима културна права су на овим територијама загарантована и утолико више изненађује иницијатива неких земаља чланица Европске уније (јун, 2011) да се српско културно наслеђе, реч је о средњовековним манастирима Српске православне цркве на Косову и Метохији, преотме из ризнице српског културног наслеђа и, посредовањем УНЕСКО прогласи за баштину културе којој не припада тзв. косовске (албанске). Изненађује, истовремено, непостојање континуиране глобалне државне политике која би била усмерена на представљање и очување српског културног наслеђа сопственој и светској јавности то би био снажан допри­нос успостављању унутрашњег реда у српском друштву.

Монокултурно образовање, чији је задатак формирање снажног осећаја припадања националној култури, више не одговара „духу времена“ које уобличавају процеси модернизације и либерализације. Логика ових процеса довела је до изражених унутрашњих разлика између културних идентитета у савременим друштвима у њима не постоји јединствен културни идентитет већ разноврсни, чак и супротстављени идентитети. Да ли онда припадници различитих културних миљеа који представљају културне различитости, могу да очекују прихватање сопствених културних идентитета унутар институционализованог образовања? Претпоставља се да је институционализовано образовање један од најзначајнијих инструмената хомогенизовања културе и преношења културних садржаја и значења новим генерацијама, али његова улога није гушење слободе појединца да изабере иден­титет већ да омогући превазилажење граница између носилаца различитих идентитета. Мултикултурално образовање, образовање отворено за културне различитости и плурализам може од странаца да учини познанике, ако не и пријатеље.