Душан Николиш

У реформама у целини, а посебно у погледу реформе безбедносног сектора, Босна и Херцеговина далеко заостаје у односу на суседне земље. У БиХ је далеко теже спроводити реформу него у другим постконфликтним и постратним друштвима. У том смислу, БиХ је тешко управљив објекат а сектор безбедности је остао непогодан за управљање. У земљи која је оптерећена многим проблемима и у којој постоји анимозитет, структурне напетости и конфликтни потенцијал, ниједна одлука, пропис или активност не могу се остварити уколико не постоји заједничка спремност и одлучност свих релевантних стране. Не постоје чврсти докази да су реформске мере дале конкретне u мерљиве резултате. Најчешће се као посебни реформски допринос, као мерило узима број усвојених закона и уредби, формираних институција и количина донетих закључака. У томе предњачи Канцеларија ОХР-а која готово сваку активност и меру третира као ре­формски допринос, чиме ствара илузију о спектакуларним и фасцинантним резултатима. Створен je привид да су ефекти бројних реформи пре свега резултат ангажмана ОХР-а, иако је највећи број замишљених реформи остао само на папиру. Под плаштом реформе, уназад неколико година се континуирано и систематски, под притиском тзв. међународне заједнице, врши трансфер власти са ентитета на државни ниво БиХ, чиме се константно дерогирају и суспендују надлежности институција Републике Српске. У државама „међународне заједнице“, реформе у БиХ, као и у другим земљама, схвата се као примена тзв. евроатлантских (НАТО и САД) решења у војно-безбедносној сфери.

Глобални, омамљујући талас обаманије запљуснуо је почетком новембра 2008. године Србију! Сама завршница америчких председничких избора („америчка изборна ноћ“) ванстандардно је политички обележена и готово идеолошки-пропагандно праћена у телевизијским масмедијима у Србији на такав начин као да се радило, и када се ради, о изборима у Србији и као да је телевизија тек тих дана као медиј ушла међу Србе: истоветни сценариј и сценографија претпоноћних и постпоноћних разговора, анализа, процена, предвиђања у студијима са учешћем неколицине истих (да ли и јединих у нас?) актера.

Дугорочни глобални униполаристички и унилатерални геополитички и војностратешки интерес и претензија САД у 90-тим годинама је био да се НАТО универзализује, “глобализује” и прихвати као нови и најбоље пронађени систем безбедности за Европу и свет. НАТО је и у 90-тим годинама, до данас, наставио да постоји и функционише из више раз­лога: због инхерентног страха САД и њених најлојалнијих западних савезника од руске опасности; због тога што је за САД НАТО одувек био “најприроднији” начин њиховог војног и политичког присуства и останка и опстанка као светске суперсиле и најутицајније ваневропске „европске“ силе у Европи и у европским безбедносним пословима, односно, безбедносне доминације над Европом па и њене контроле; и, можда, најважније, због тога што је кроз све ово НАТО био и до данас остао најефикаснији инструмент функционисања и опстанка САД као глобалне суперсиле у светским пословима, у целини. Евентуално повлачење САД из Европе, „испуштање Европе из својих руку“, односно амерички изолационизам од Европе, значио би за Америку, и био би у њој доживљен, као губитак глобалног лидерства, доминантне моћи и мисионарске улоге у свету, свега онога што је за САД наслеђе Другог светског рата. За Сједињене Државе, безбедносно политички доминирати Европом, контролиса ти је (а то САД чине кроз НАТО), најбитнији је предуслов и темељ њиховог целокупног глобалног међународног бића и идентитета и опстанка као планетарне суперсиле, а ти­ме и смисла постојања. Одласком НАТО-а са сцене, кредибилитет и војно-безбедносна доминација и опстанак и останак САД у Европи изгубили би смисао. Свих ових „хладноратовских“ и „постхладноратовских“ деценија НАТО је (скупа са ОЕБС-ом) једина и суштински пресудна политичка и војно-безбедносна копча Сједињених Држава са Европом. Без НАТО-а и своје доминантне командне и високотехнолошке позиције у њему, САД, једноставно речено, не би имале шта да траже у Европи, осим као окупациона сила! Ирачка окупација Кувајта августа 1990. године и грађански рат у Југославији, посебно онај у Босни од 1992. год., били су она тражена и пронађена формула која је НАТО-у требало да обезбеди „вечну младост“.

Ратови које су Сједињене Америчке Државе водиле у последњој деценији 20. века и које воде у првој деценији 21. века дају за право тврдњи да је глобална међународна, тј. спољна, политика САД континуум ратова, војних инвазија, агресија, интервенција, окупација, изазиваних и подстицаних грађанских ратова, државних удара и тајних, субверзивних и терористичких операција широм света и, новијег датума, на подручју некадашње Југославије и у „Евроазијском Балкану“. Ово сазнање деценијама је „скривано“ маглином „хладног рата“, сукоба Исток-Запад, постојања црвене „империје зла“ као и апокалиптичком сенком нуклеарног судњег дана и нуклеарног леденог доба. Целокупна америчка спољна по­литика од завршетка Другог светског рата и израстања САД у глобалну суперсилу, може се посматрати и као својеврсни продужетак тог рата, као стална милитаристичка акумулација и надградња да би се остало на врху и да се тај врх не би ни са ким делио. Производња криза и ратова начин су опстанка и функционисања глобалног међународног бића САД као суперсиле и њиховог лидерског статуса и улоге. Оно што се назива спољном политиком САД у 20. веку и на почетку 21. века могло би се одредити и као ратна, високо милитантна политика. Америчка спољна политика преобратила се у своју супротност, или, боље речено, у своју праву природу она је наставак рата другим (допунским, иновираним) средствима. За Сједињене Државе рат je политика. Он je био и биће пре сваке политике. Наметање и остваривање својих државних интереса у међународним односима војним, ратним насиљем, тј. државним, војним тероризмом, укључујући и нуклеарни, према другим државама и народима, смењује политику и дипломатију као превазиђене вештине, делатности и технологије и успоставља се као сама политика. За америчке постмодерне, постлибералне, војно високотехнолошке и, можда, посторвелијанске, идеологе и стратеге светских послова, политика и дипломатија су само краће или дуже паузе у контину­уму државног насиља, диктата и геополитичке и материјалне похлепе.

Велики и древни кинески војни мислилац, стратег и филозоф Сун-Цу, у својој књизи из 5. века пре нове ере, „Умеће ратовања“, у одељку „Офанзивна стратегија“, написао је да је „подјармити непријатеља без борбе врхунац уметности и вештине ратовања“. Ова мисао и максима Сун-Цуа чини се да је, на почетку 21. века, на путу да се потврди у планетарним оквирима у виду америчке концепције контроле и доминације у већини битних светских геополитичких региона (изузев огромних русоазијског и кинеског) као и кроз кључне глобалне економске, финансијске, технолошке, ИТ, инфокомуникационе и пропагандне и масмедијске токове у које је уграђена најновија америчка информациона, комуникациона и компјутерска глобална моћ. Већ данас, да се и не помиње будућност, Сун-Цуова максима добија најшире могуће значење у смислу подчињавања „остатка света“ и господарења њиме без борбе, „мирољубивим“ путем, на „меки“ начин, присилним прилагођавањем, амалгамирањем света владајућем вредносном систему, интересима, потребама, институцијама америчке суперсиле као врхунца вештине. Високотехнолошка и високософистицирана револуција у оружаним снагама САД, посебно развој свеобухватног, интегрисаног глобалног „система система“ (C4I2), детерминише нови облик, карактер, смисао и задатак глобалне војне моћи САД за 21. век. Америчко вођство и надмоћ у области „система система“ омогућује Сједињеним Државама нову, налик сунцуовској, форму и нови извор глобалне војне и политичке моћи тзв. меку моћ, као способност (пре)обликовања света и контроле над њим без примене класичног рата. Вођење рата „чврста моћ“, као што је људима вековима знано, на путу је да постане додатак, допуна, испомоћ „мекој моћи“, или, пак, крајње средство утицаја и моћи. На трећем или четвртом таласу револуције у америчком цивилно-војном научно-технолошком сектору, рађа се важна проме­на, и ново одређење, самог смисла суштине и будућности рата и ратоводства. Растући значај добијају радикално нове форме рата и ратоводства као што су несмртоносни рат, виртуелни кибернетски рат и сл., стварни рат у облику виртуелне стварности или доктрина тзв. меког убијања у несмртоносном рату.