ИНТЕРВЈУ СА МИЛОШЕМ КНЕЖЕВИЋЕМ

Главни уредник часописа Национални интерес, правник и политиколог Милош Кнежевић у разговору о стању и перспективама српске политикологије и њене улоге у реалним друштвеним и политичким процесима  истиче да је Институт за политичке студије прошле године организовао више научних скупова, обележавајући златни јубилеј свог рада, те да је управо на једном од њих отворио широку дебату о овој неисцрпној и важној теми.

- Позних 60-их прошлог века у Србији и Југославији, међу научницима али и у круговима политичке моћи расло је занимање за научни приступ политици, па су у Београду основани ИПС и Факултет политичких наука. Институт је увек обрађивао доминантне моделе и праксе: самоуправљање и несврставање, политички систем, криза југословенске федерације, међунационални односи, неповољни положај Србије, питање статуса покрајина, потреба уставне реформе, неприлике на Косову и Метохији, агресија НАТО на Србију и СРЈ 1999. и њене последице. Од 1990. до 1999. ИПС се бавио процесима разлагања и преобликовања некадашње државе у битно промењеном регионалном и континенталном положају Србије, каже Кнежевић, правећи увод за „сензибилније и изазовније“подручје посвећено дилемама које се могу јавити у научном третирању политиколошких појава.

Нарочито када је у фокус истраживања дошла транзиција.

Која су Ваша главна запажања и поуке поводом периода транзиције?

Није достигнута толико жуђена „нормалност као у свом осталом свету“. Недаће претходног раздобља су се наставиле са већ виђеним узроцима и мотивима, али у идеолошки замагљеним транзиционим облицима. Показало се да отсудна национална и државна питања српског народа нису нису могла да буду разрешена чаробним штапићем сведемократских идеализовања. Пропагирана постоктобарска очекивања су се врло брзо изјаловила. Међу транзиционим политичарима је недостајала, занемаривана или прикривана тачна природа оних спољашњих  и унутрашњих чинилаца који су саучествовали у разбијању земље и угрожавању нације. Политократи као да нису били довољно свесни историјских оптерећења и подбачаја: спољашњег раздвајања и унутрашњих деоба народа, деструкције привредних потенцијала, уништења финансијског и банкарског система, пљачкашке приватизације, присвајања ресурса, дезорганизације државе и контрапродуктивне и прескупе партократије.

 Шта је у политиколошком смислу обележавало период од 2000. године до данас и колико су се политиколози показали дорасли научном изазову?

Институт је истраживао успостављање политичког плурализма и политичких институција, правну државу, владавину права, отворено тржиште, промене социоекономске структуре, друштвено раслојавање и сиромашење, незапосленост, редистрибуцију економске, културне и политичке моћи, уставна питања, вишепартијски живот, политички маркетинг, изборе и изборне процедуре ... Затим међународне односе: спољнополитичка и геополитичка оријентација земље, односи са Америком, Русијом, Немачком, Турском и ЕУ. Третирана су нерешена питања српске нације и државе, идентитетна политика, односи са постјугословенским државама, нерешени проблем на Косову и Метохији изазван сецесијом, окупацијом и проглашњем лажне државе, итд. О мноштву истраживаних проблема сведоче бројне монографије, двадестак објављених зборника и мноштво тематских целина у часописима Института.

 Поводом укупног стања у политикологији у том периоду, мислим да је већи део дошао на брисан транзициони простор. Од индивидуално и генерално превлађујућег система вредности зависило је шта ће бити храбрије: да ли несентиментална промена опредељења у односу на оно што је доживело теоријски крах и друштвену пропаст, или даље задрто настојање на ономе чему се тежило и зашта се залагало до часа пропасти. За некога је избор био лак, за неког тежак, а понеко се склонио у индиференцију и апатију, у самозаборав властите научне прошлости. Угледни политиколози старије генерације су се углавном повукли са идеолошке и теоријске сцене јер су њихове интерпретације биле лишене сазнајног значаја.Знатнији утицај од полтиколога остваривали су политизовани филозофи, правници, књижевници, психијатри, лекари.

Шта је тад био основни задатак политикологије?

Требало је да антиципира нове потребе времена наглих и дубоких реформи друштва и државе.

Описивање и хронологизовање догађаја није довољно за поуздане закључке. Политикологија је надграђујућа друштвена, хуманистичка - вреднујућа идентитетна наука. Тај проблемски однос две димензије још није апсолвиран међу многим политиколозима.

Како год, заједничко име убрзане социоекономске, политичке и културне динамике пронађено је у називу транзиција. Србија се у стицају различитих историјских недаћа обрела у сложеној и вишеструко отежаној транзицији. Сматрам да је општеприхваћени и недовољно објашњени израз транзиција обухватао и транзит односно разбираспад сложене државе у геополитичком смислу, и трансформацију  индивидуалне и колективне свести, менталитета и етнопсихике. Актуелна српска политикологија се бавила тим испреплетаним процесима, али често без нужних сазнања о њиховим специфичностима и неподударањима.

Како су се наведене промене одразиле на српско државно питање?

Насилно умањену Србију и усиљено подељене и сукобима исцрпљене Србе негативна сецесиона ситуација коштала је социјалне и политичке енергије. Национални и државни интереси српског народа су тражили историјски прихватљиве геополитичке облике који, по свему судећи, још увек нису пронађени.

Србија је неправедно и тешко оштећена нелегалном окупацијом Косова и Метохије; Република Српска је под сталним притиском реунитаризовања; савремена Црна Гора је у погледу на Србе и Србију отуђена држава; Република Српска Крајина је уништена; у Словенији и Македонији Срби имају незавидан и непризнат положај. Трострука државна реалност Срба у „региону“ требало би да буде чврсто полазиште заједничке и јединствене националне праксе у духу европских и евроазијских регионалних интеграција. Свет се променио и Европа. Балкан је у променама, Србија и српски простор такође, стога и обрасци политиколошког разумевања морају бити друкчији.

 Да ли се та промена превлађујућих политиколошких образаца догодила нагло, или је текла еволутивно?

Није била постепена. Политичкој наглости посткомунистичког преокрета одговарала је наглост преокрета у политикологији. Политичка наука је из корена променила предмет тумачења. У први план је доспела рестауруација грађанског друштва у капиталистичком облику. Настајала је битно друкчија слика политичке сфере и нове политике. Дотадашњи политички смер и правац су напуштени. Према некадашњој политикологији, савремени политиколози се односе сажаљиво. Они млађи који је не познају једноставно је и не помињу.

 Мислите ли да домаћа политикологија успешно тумачи дешавања код нас и у свету?

Политикологија у Србији настоји да иде у корак са временом. Али, за разлику од развијених западних земаља, остварене и још неоставарене друштвене промене нужно уносе неизвесност у политиколошки дискурс. Тиме се отклања монистички утисак о безалтернативности јединог пута у будућност. Политиколози су свесни неминовнх промена.

Како оцењујете домашаје политикологије у условима транзиције, где је подбацила?

У транзицији су некритички преузимане готове теорије и обрасци који су настајали у сасвим другим друштвеним и историјским амбијентима. Преузето се равнало према спољашњим мерилима модерности и постмодерности, без обзира на стварну интерпретативну применљивост. Квазидеали преводилачке политикологије ослањали су се на слепо подражавање узора. А таква политикологија је на истраживачком плану лишена смисла.

И још да додам: аутентични политиколог истраживач веома се разликује од раширеног медијског соја политичких аналитичара, а још више од политичких козера, јутарњих листача штампе и презентера тренутне воље разних центара моћи. Политичке акције и научне анализе се почесто сустичу у истим личностима јанусових лица науке и политике. Наизменичном игром противречних улога прибавља се привидно научно оправдање деловања у ненаучним областима.

 Значи ли то да би научници, политиколози на пример, требало да се клоне уплитања у политику?

Факултети и институти у области друштених наука требало би да буду по страни од деструктивних токова дневне политике, али не и ван домашаја сваке политике. У образовним институцијама, практична политика би требало да буде научни предмет тумачења и објашњавања, а не полигон безочног стицања социјалних предности. Наравно, право је сваког грађанина да изабере хоће или неће да се ангажује у политици.

Да ли је увек јасна граница између политикологије и политике?

Познато је колико је у извесним историјским секвенцама политика тежила да остане ван научних опсервација, да буде недодирљива. Отуда је вазда корисно имати у виду начелну политичко/политиколошку двојност, као однос праксе и теорије. Исто тако, не би смело да се сметне са ума да би друштвене улоге политичара и политиколога требало да буду раздвојене. Ако политичар привилегује сопствено привидно научно тумачење политике коју води, он угрожава слободе, права, демократију.

Како се односи политика према политикологији?

Однос може бити кооперативан и конфликтан, али и игноришући. Уколико политиколози у функцији политикологије изражавају партикуларне идеолошке и политичке ставове, потенцијално вредну научну теорију преображавају у псеудополитику. Таква политиколошка пракса претвара се у сервис и „слушкињу политике“. Уз то, уочљива је тежња политичара да намакну ауру научних звања и стекну додатну аутолегитимациону моћ. Било би занимљиво направити истраживање о научном уставршавању и стицању титула и звања политичара на функцијама, времену које су на то утрошили, теме које су обрадили, као и институције у којима су своје научне тежње остварили.

Како се политизована јавност и грађани односе према политикологији?

Генерално, друштвене науке су потцењене. Више се цене довијања и импровизације, од марљивог и плодног рада. Можда већина људи у Србији која је опхрвана политиком, није ни чула за политикологију. Већина вероватно мисли да наука о политици уопште није  ни могућа. Јер, како иоле убедљиво објаснити нелогичне политичке хирове, јалова инаћења, увредљиве ћефове, очите лажи, болне неправде? Зато је, у профаном типу доживљаја, политика одређена као ненаучна и извантеоријска област произвољности и иживљавања. Просечан човек овде и у Европи ионако  одавно не верује у исцељујућу способност било које политике.

 Могу ли политиколошка истраживања да буду лишена страсти, личног, па и личног интереса?

Устаљена пракса је да политичари  сами тумаче  потезе. Али, крајњи суд о њиховој сврсисходности ипак дају други, (не)политизовани грађани, јавно мњење и демократски устројене институције. Критички политиколози поседују изграђена мерила просуђивања политике која не морају да се свиде политичарима у акцији. Политиколошка професија не би смела да се своди на услужно легитимисање сваке надмоћне воље у све бржој ротацији карусела моћи.

Има ли делатност политиколога мерљиве доприносе по оне који су носиоци свесног друштвеног деловања?

Допринос политикологије се види сваки пут када је истинолик, када је саобразан стварности која је изван координата жеља или натурене воље јачег. Има области у политици и дисциплина у политичким наукама које се ослањају на специфичну политичку алгебру и геометрију као што је, на пример, изборна политикологија. Исто тако, политиколошки методи истраживања јавног мњења подразумевају разноврсна мерења. Све остало, а поготову „историјски доприноси“ лидера нису математички мерљиви, као што није мерљива ни неприметност радних учинака лењиваца уснулих у синекуралним прибежиштима.

Све време кандидујете тему сумњиве етичке основе политике, односно политичара? Који је грађански одговор?

Уочљиви су процеси у којој политика аморално обделава знатно испод нивоа историјских потреба. Не одговара индивидуама а ипак се одржава. Тада се индивидуе не осећају као ослобођени што значи и утицајни грађани, него као пуки поданици, дисциплинована гласачка машина, изборни разломак овог или оног политичког апсолута. На жалост, постоје примери припадника политичких структура који политику схватају као умешност завођења и владања заведеним, без обзира на опште добро, чак и против добробити већине.

Приметан је замор од неделотворне политике.Али још нема апатије. Срби нису постали аполитичан и деполитизован народ. Политика је веома блиска профилу просечног човека у Србији, с тим да је он тумачи и разумева инстинктивно критички. Он то чини сумњичавао и озлојеђено, уз сталне недоумице и гунђања. Политички лидери се труде да погоде расположење бирача а да ли у томе успевају, то је већ друга прича.

Да ли смо као грађани више објекти него субјекти политике?

Грађани и нација нису податно тесто које месе мишићаве руке политичара. У временима једноумља грађани су били лишени могућности идеолошких и политичких избора. И још је у употреби фигура издајника и пропагирање коректног политичког понашања и деловања. Транзициона конфузија подразумева  мутне манипулације. Људи немају увек поуздан осећај грађанина. Често политику доживљавају као отуђену сферу у којој се неконтролисано располаже важним видовима њихових живота. Отуда осећај беспомоћности, јер се бројни политички процеси одвијају кулоарски, далеко од очију јавности, независно од делегиране воље појединца. Тако се појединац прикива на положај немог посматрача политике која не одоговора његовим потребама, жељама и интересима.

Међутим,  Срби су историјским догађањима предодређени па тиме и склони политици и политичком. Срби су се из вишевековне окупације развили до стадијума политичког народа, самосталне нације и државе. Српску нацију нису направили други, њима суверена својства нису дарована већ су их стекли кроз пожртвовану борбу за ослобођење и отпоре агресорима.

Опасности долазе споља, отуда потиче понекад запањујућа обавештеност овдашњих људи о светским пословима и њиховим локалним ефектима. Чини се као да би сваки иоле обавештенији човек у Србији могао да буде министар иностраних послова било које европске земље.

Шта се у домаћој политикологији пласира као замена за веродостојно тумачење историјске ситуације?

Од геоекономских и геополитичких узрока акценат се злонамерно помера ка имагинарном дефициту демократије. Јер нерешено српско питање у склопу балканског питања није претежно питање демократије, него проблем у интересној зони конфликта великих сила.

„Брига“ о „рђавом стању демократије и људских права у Србији“маскира интервенционистичку, окупациону и експлоатациону ауторитарност спољних чинилаца. Уместо тумачења онога шта нам други чине у њиховој „пост“-колонијалној и „пост“-империјалној пракси, изнуђено се бавимо наметнутом кривицом за све оно што нисмо урадили другима а јесмо претрпели од других. Несувисле оптужбе Србије потребно је чим пре неутралисати!

Које је крајње исходиште игнорисања или „шминкања“реалне историјске ситуције?

После 2000.године, отворени западни противник је брзо преименован у транзиционог пријатеља и савезника. Иако се он није одрекао ниједног формулисаног антисрпског циља. Геополитичка телеологија Запада на Балкану је остала у длаку иста као и пре: крајњи циљ је максимално умањење Србије, до прихватљиве величине релативне немоћи и апсолутне нешкодљивости. Као некаква микро-држава Србија би означила „правно обавезну“ и тиме безалтернативну лојалност и покорности новом поретку атомизованог Југоистока и разложеног српског етнонационалног простора. И то би, према препорукама, требало да буде и наше коначно становиште, гротескна тежња самоумањења и идентитетног саморазора. При чему би и једно и друго, такође, требало да буде представљено као овдашњи слободни избор опстанка спрам претњи нестанка.

Пардоксално, тежимо да се свидимо силама на Западу којима смо ми и наши преци поодавно ружни и дужни, неприхватљиви и одвратни. Не схватамо зашто смо западњацима антипатични, због чега нам прете и нападају нас. А колико смо „посвећни“ и „предани“ тзв. европским вредностима у ауторству Уније?

 Одакле потиче такав западни став према Србима и Србији?

Каже се да је актуелна србофобија мањи рукавац веће славофобије и русофобије. Превелики Руси не могу бити апсорбовани у западни свет, док док сразмерно мали и нејаки Срби могу. На томе се и настоји кроз евроинтеграциону и натоинтеграциону политику која се заснива на очекивању конфронтације са Русијом. Евроатлантски „посао“ са балканским Србима и Србијом је нужна предрадња за много амбициозније и крупније послове у „срцу Земље“ на евроазисјком копну Русије.

Који су на послетку, по Вашем мишљењу, путеви превазилажења заморне политичке кризе и неповољних геополитичких прилика?

Непрекорачива граница означава се као хибрис. Одатле су потребна свеобухватна политиколошка промишљања властитог места и положаја у савременом свету, а не ради од неког другог и „суочавања са прошлошћу“, терапијске „катарзе“, признања слагане кривице и скрушеног повлачења у тесну „кућицу“ умањене Србије. Србија у промењеној међународној констелацији није изгубила могућност обнове онога што јој је неправедно одузето, или што је несмотрено изгубила сопственим кратковидим потезима. Стога сам у погледима на националну и државну будућност одмерени оптимиста.

Диана Милошевић