ДРУШТВО НАРОДА ‒ ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИСТЕКЛА ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА И ВОДОДЕЛНИЦА НОВЕ ЕРЕ ДИПЛОМАТИЈЕ

Срђан Ж. Словић

Весна С. Зарковић

Сажетак

Оснивање прве међународне организације (Друштво народа) 1919. године, означава раскид са традиционалном дипломатијом. Ова дипломатија позната је и под називом „стара дипломатија“ и представљала је систем међуодноса између влада суверених држава. Овакав систем је почивао на размени амбасадора или министара задужених да поступају као посредници и преносиоци информација. У својству преносиоца информација, амбасадори су деловали као „људи присутни на лицу места“, информишући своје владе о унутрашњој ситуацији земље у којој обављају своју дужност. У својству посредника, амбасадори представљају своју државу и штите интересе својих влада код државе у којој су акредитовани у циљу охрабривања пријатељских односа између двеју земаља. То су позитивне стране старе дипломатије. Негативне се тичу њене конзервативности и тајности. Током XIX века дипломатске институције се модернизују у виду аташеа за војна, културна и економска питања, који се прикључују дипломатском особљу. Недостатке старе дипломатије покушала је да надомести прва светска организација универзалног карактера основана 28. априла 1919. године. Представљала је компромис између система колективне безбедности и суверенитета држава. Велику улогу у оснивању Друштва народа одиграо је Вудро Вилсон, који је њено оснивање заснивао на критици система равнотеже снага. У својих чувених 14 тачака истакао је начела нове дипломатије базиране на либерализму уз реалистичке гаранције. Друштво народа је показало и одређене слабости, јер су га основали победници и спречили правом вета да се санкције примене на њих. Рат је остао као крајње средство за прибављање правде – ultima razio. Друштво народа није успело да реши сукоб између система колективне безбедности и суверенитета, што је био један од главних разлога неприступања САД-а Пакту. Бојале су се да чл. 16. Пакта не подрије амерички суверенитет и уставну моћ Сената да објави рат.

Референце

1. Aron, Raymond, Paix et guerre entre les nations, Paris: Calman-Lévy, 1962. Gleni, Miša, Balkan 1804-1999 (nacionalizam, rat i velike sile), II deo, Beograd: Samizdat B92, 2001.
2. Griffiths, Martin, Fifty key Thinkers in International Relations, London and New York: Routhledge, 1999.
3. Историја новог века, II, у редакцији Ј. В. Тарлеа, А. В. Јефимова и Ф. И. Нотовича, Београд, 1949.
4. Knock, Thomas, To End All Wars: Woodrow Wilson and the Quest for a New World Order, New York: Oxford University Press, 1992.
5. Naj, Džozef, Kako razumevati međunarodne odnose: uvod u teoriju i istoriju, prev. Dragan Simić, Beograd: Stubovi kulture, 2006.
6. Nicolson, Harold, The Evolution of Diplomacy, Oxford and New York: Oxford University Press, 1966.
7. Словић, Срђан, Аронова теорија међународних односа и актуелно косовско питање, Приштина/Лепосавић: Институт за српску културу, 2009.
8. Hunter Miller, David, The Drafting of the Covenant, 2, New York: G.P. Put­nam’s Sons, 1928.
9. Watson, Adam, Diplomacy: The Dialogue between States, New York: McGraw­Hill,
10. Woolf, Leonard, International Government, New York: Brentano’s 1916. Zimmerman, Alfred, The League of Nations and the Rule of Law 1918-1935, Lon­don: McMillan, 1936.