Изабери језик:
Тема броја

ОГЛЕДИ И СТУДИЈЕ

ФИЛОЗОФСКЕ ОСНОВЕ ПОЛИТИЧКЕ ЈУРИСПРУДЕНЦИЈЕ У ИСЛАМУ

Сажетак

У овом раду желимо да се приближимо филозофским импликацијама одговора на питање о томе да ли посебан поглед на човека и свет у оквиру спознајног стадијума ислама производи одређене доктринарне и вредносне оквире политичког мишљења и живота. У вези са тим, потребно је анализирати тачан однос између исламске политичке јуриспруденције и политичке филозофије с обзиром на изворе спознаје у тим дисциплинама. Коришћењем традиционалне методологије изучавања писане баштине маркантних муслиманских јуридика и филозофа, можемо утврдити да когнитивна придруженост објаве и разума, односно интуитивне и рационалне спознаје у бројним политичким доктринама исламске јуриспруденције, открива иновативне и неизмерно продубљене хоризонте студија које су не­колико векова обогаћивале научну традицију политич­ке филозофије у муслиманским друштвима. На основу утврђене онтолошке испреплетености егзотеричних политичких појава и езотеричне реалности вишњих ступњева човековог бића, муслимански јуридици се не ограничавају, у организацији и оријентисању свог по­литичког живота и мишљења, на сензибилну сферу постојања. Може се закључити да послеренесансни спознајни хоризонти и секуларно тумачење филозофских основа политике неће бити меродавни у нужној анализи и прогнозирању неочекиваних промена у савременим муслиманским друштвима која, чини се, све утицајније манифестују спознајну раскош своје религијске самосвести.

кључне речи:

Референце

    1. Ајатолах Џевади Амоли, Несбат-е дин ва донја, Марказ-е нашр-е Есра, Ком, 2002.
    2. Ајатолах Џевади Амоли, Џаме’е дар Кор’ан, Марказ-е нашр-е Есра, Ком, 2008.
    3. Аламе Маџлиси, Бихар ал-анвар, Му’асасат ал-Вафа, Бејрут,
    4. Блашер, Режи (Regis Blachere), Дар-амади бар Кор’ан [Introduction au Coran], превео на персијски Асадолах Мобашери, Арганун, Техран, 1993.
    5. Ибн Сина, ал-Илахијат мин аш-Шифа, Мактабату ајатилах ал-узма ал-Мар’аши ан-Наџафи, Ком, 1983.
    6. Кулејни, ал-Кафи, Дар ал-кутуб ал-исламија, Техран, 1986.
    7. Мухамад ибн Масуд Ајаши, Китаб ат-тафсир, Чапхане-је елмије, Техран, 1958.
    8. Парсаниа, Хамид, Ерфан ва сијасат [Мистика и политика], Бустан-е кетаб, Ком, 2007.
    9. Парсаниа, Хамид, Равеш-шенаси-је ентекади-је Хекмат-е Садра’и, Кетаб-е фарда, Ком, 2010.
    10. Said, Edward W., Orijentalizam, preveo Rešid Hafizović, Svjetlost, Sa­rajevo, 1999.
    11. Слијепчевић, Ђоко, Историја Српске православне цркве, књ. 1, БИГЗ, Београд, 1991.
    12. Халиловић, Техран, „Оригиналност исламске филозофије“, Ком: Часопис за религијске науке, Центар за религијске науке Ком, Београд, бр. 1/2012.
    13. Шејх Садук, Ма’ани ал-ахбар, Му’асасат ан-нашр ал-ислами, Ком, 1996.
периодика Политичка ревија 3/2013 УДК: 140.8+32.01]:28 129-148