НАЦИЈА НА ЗАПАДУ – Порекло и суштина западноевропског национализма

Др Ђуро Бодрожић

Сажетак

Радом се указује на историјске околности, политички, културни и морално-духовни амбијент у којем се појавила идеја нације према којој ће се, потом, обликовати државни и друштвени живот европских народа и која ће одређивати њихове међусобне односе. Говоримо о силама, моралним и политичким, које су биле одлучујуће у процесу бивања нацијом. Да би се појавила национална свест на европском западу било је неминовно да римокатоличка црква, њена идеологија и слика све­та изгубе примат. Сукоб папе и световних монарха, сукоб папства и царства, отворио је простор појави националности. Јер је римска курија представљала најјачу антинационалну силу и непријатеља идеје на­ционалности. По самом начелу утканом у њену организацију, старим римским начелом светске владавине, она је тежила аутократији насилним стапањем читавог хришћанског света у једну велику теократију са папом на челу, којем су подложни сви, па и европски монарси. Римокатолички универзализам није могао бити окриље под којим би се могла развити и наметнути национална идеја. И тек је крах римокатоличког универзализма створио простор и отворио могућност једне другачије перспективе, у оквиру које је било могуће да идеја нације постане делатна политичка сила и културна моћ. Указујемо на узрок сукоба две власти, који није био само доктринарни, разлози су били најмање небески. Папске амбиције са световном влашћу и практични кораци предузети за ту сврху завргли су борбу која ће дуго потресати европски континент и генерисати многе процесе од којих је и онај везан за настанак нације. Разламање средњовековне слике света започело је ренесансом, а затим је дошла протестантска реформација. Тачку на све ставила је Француска револуција. Настао је један сасвим нови поглед на свет, посве секуларан. Националност је постало средством које се могло употребити у овој борби и које је царство употребило у овом окршају. Осећај националности, заснован на секуларној основи, постао је моћно оружје против осећања лојалности римској курији.

Референце

1. Бенедикт Андерсон, Нација замишљена заједница, Београд, Плато, 1988.
2. Алаида Асман, Рад на националном памћењу: кратка историја немачке идеје образовања, Београд, Библиотека XX век, 2002.
3. Pero Gavranić, Politička povjest hrvatskog naroda: od prvog početka do danas, Zagreb, Štamparija i litografija C. Albrechta, 1895.
4. Делајл Бернс, Политички идеали, Ниш, Градина, 1993.
5. Макс Вебер, Протестантска етика и дух капитализма, Сарајево, Веселин Маслеша, 1968.
6. Слободан Јовановић, Вођи Француске револуције, Београд, БИГЗ и др. 1990.
7. Албер Ками, Побуњени човјек, Загреб, ГЗХ Зора, 1976.
8. Милован Миловановић, „Начело народности“, Отаџбина, књ. XXII, Београд, 1889.
9. Стојан Новаковић, Васкрс Државе Српске, Нови Сад, 1904.
10. Нил Попов, Русија и Србија, Београд, Државна штампарија, 1870.
11. Светозар Милетић, Беседа С. Милетића на угарском сабору у шта­ту народности, Нови Сад, 1868.
12. Мигел де Унамуно, Агонија хришћанства, Београд, Clio, 2000.
13. Евгениј Спекторски, Историја социјалне филозофије, Београд, Службени лист и др, 1997.
14. Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Београд, Завод за уџбенике, 2007.
15. Hju Siton-Votson, Nacije i države, Zagreb, Globus, 1980.
16. Арнолд Тојнби, Истраживање историје, Београд, Просвета, 1970.
17. Хаген Шулце, Држава и нација у европској историји, Београд, Фи­лип Вишњић, 2002.