ПОЛИТИКЕ ВИДЉИВОСТИ: УМЕТНОСТ У ЈАВНОМ ПРОСТОРУ

Јован Чекић

Маја Станковић

Сажетак

Ако се пође од Бењаминове тезе да су документа културе истовремено и документа варварства, чини се да то најдиректније показују управо споменици у јавном про­стору. Јавни простор представља конститутивни моменат политике видљивости иза којег стоји држава. Следећи бењаминовску линију, ова теза се може даље проблематизовати, пре свега, постављањем питања како документи варварства постају документи културе и које су то стратегије маскирања насиља инхерентне оваквом обрту што је полазиште овог текста. Полазећи од схватања W. Ј. Т. Мичела да је насиље “укодирано” у концепт и праксе уметности у јавном простору теза овог текста је да је то насиље заправо системско, “нормализација” објективног насиља у процесу конституисања традиције, односно једне политике видљивости унутар доминантне реалности неке историјске формације. У прилог овој тези, у тексту су анализирани радови Бенксија, Мауриција Кателана и Ханса Хакеа у јавном простору који се баве мапирањем трагова системског насиља.

Референце

1. Benjamin V., Eseji, Nolit, Beograd 1974.
2. Deleuze G. i Guattari F., Tisuće platoa, Sandorf & Mizantrop, Zagreb 2013. Deleuze G., Two Regimes of Madness. Texts and Interviews 1975-1995, Semiotext(e)/Foreign Agents) 2007.
3. Evans B. and Reid J., Deleuze & Fascism: Security: War: Aesthetics, Rout­ledge
4. Šiner L., Otkrivanje umetnosti, Adresa, Novi Sad 2007.
5. J. T . Mitchell, Art and the Public Sphere, University of Chicago Press, Chi­cago and London 1992.
6. Žižek, S., O Šest pogleda sa strane, Naklada Ljevak, Zagreb 2008.