РАТОВАЊЕ БЕЗ РАТА – БУДУЋНОСТ (ИДЕАЛ) АМЕРИЧКЕ ДОМИНАЦИЈЕ СВЕТОМ?

Душан Николиш

Сажетак

Велики и древни кинески војни мислилац, стратег и филозоф Сун-Цу, у својој књизи из 5. века пре нове ере, „Умеће ратовања“, у одељку „Офанзивна стратегија“, написао је да је „подјармити непријатеља без борбе врхунац уметности и вештине ратовања“. Ова мисао и максима Сун-Цуа чини се да је, на почетку 21. века, на путу да се потврди у планетарним оквирима у виду америчке концепције контроле и доминације у већини битних светских геополитичких региона (изузев огромних русоазијског и кинеског) као и кроз кључне глобалне економске, финансијске, технолошке, ИТ, инфокомуникационе и пропагандне и масмедијске токове у које је уграђена најновија америчка информациона, комуникациона и компјутерска глобална моћ. Већ данас, да се и не помиње будућност, Сун-Цуова максима добија најшире могуће значење у смислу подчињавања „остатка света“ и господарења њиме без борбе, „мирољубивим“ путем, на „меки“ начин, присилним прилагођавањем, амалгамирањем света владајућем вредносном систему, интересима, потребама, институцијама америчке суперсиле као врхунца вештине. Високотехнолошка и високософистицирана револуција у оружаним снагама САД, посебно развој свеобухватног, интегрисаног глобалног „система система“ (C4I2), детерминише нови облик, карактер, смисао и задатак глобалне војне моћи САД за 21. век. Америчко вођство и надмоћ у области „система система“ омогућује Сједињеним Државама нову, налик сунцуовској, форму и нови извор глобалне војне и политичке моћи тзв. меку моћ, као способност (пре)обликовања света и контроле над њим без примене класичног рата. Вођење рата „чврста моћ“, као што је људима вековима знано, на путу је да постане додатак, допуна, испомоћ „мекој моћи“, или, пак, крајње средство утицаја и моћи. На трећем или четвртом таласу револуције у америчком цивилно-војном научно-технолошком сектору, рађа се важна проме­на, и ново одређење, самог смисла суштине и будућности рата и ратоводства. Растући значај добијају радикално нове форме рата и ратоводства као што су несмртоносни рат, виртуелни кибернетски рат и сл., стварни рат у облику виртуелне стварности или доктрина тзв. меког убијања у несмртоносном рату.

Референце

1. Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије, Идиј, Ветерник, 1997.
2. Марк Амстуц, Међународна етика. Глобална политика: појмови, теорије и случајеви, Службени гласник, Београд, 2008.
3. Мајкл Волзер, Праведни и неправедни ратови. Морални аргумент са историјским примерима, Службени гласник, Београд, 2010.
4. Džejms Kanton, Ekstremna budućnost. Najznačajnije tendencije koje će promeniti svet u narednih pet, deset ili dvadeset godina, Clio, Beograd, 2009.
5. Весли Кларк, Модерно ратовање. Босна, Косово и будућност оружане борбе, Самиздат Б-92, Београд, 2003.
6. Ray Cline, The Power of Nations in the 1990s: A Strategic Assessment, United Sta­tes Global Strategy Council, University Press of America, Washington D.C., 1994.
7. Elliot Cohen, “A Revolution in Warfare”, Foreign Affairs,75, No.2. March/ April 1996.
8. Грегори Копли, Уметност победе. Како друштва опстају и напредују, Службени гласник, Београд, 2008.
9. William Odom, „Transforming the Military“, Foreign Affairs, 76, No. 4, July/ August 1977.
10. Душан Николиш, „Рат високотехнолошких трансатлантских варвара са За­пада против СР Југославије године”, Војно дело, ратно издање, Београд, 1999.
11. Joseph Nye, William Owens, “Americas Information Edge”, Foreign Affairs, 75, No. 2, March/April 1996.
12. Sun Tzu, The Art of War, Translated by Samuel Griffith, Forward by Liddell Hart, Oxford University Press (UNESO collection of representative works, Chinese series), London, 1963, paperback edition 1971.
13. Alvin and Heidi Toffler, War and Anti-War: Survival at the Dawn of the 21^st Cen­tury, Little Brown and Company, Boston, 1993.
14. Walter Wriston, “Bits, Bytes and Diplomacy”, Foreign Affairs, 76, No. 5, September/October 1977.
15. Ноам Чомски, Нови милитаристички хуманизам. Лекције Косова, Филип Вишњић, Београд, 2000.
16. Хуманитарне војне интервенције (приредили Ј. Бабић и П. Бојанић), Службени гласник, Београд, 2008.