УЛОГА ЦИВИЛНО–ВОЈНИХ ОДНОСА У РАЗВОЈУ РЕПУБЛИКЕ ТУРСКЕ

Мср Душан Чорбић

Сажетак

Сврха овог рада је да пружи свеобухватан приказ војног ангажовања у Републици Турској, анализирајући истовремено место и улогу војске у политичком систему ове државе. Најпре ће бити изложен теоријски оквир цивилно–војних односа и појмовно одређење кључних концепата дате проблематике. Након тога ће бити приказана улога војних структура у стварању Републике на почетку 20. века као основа за разумевање каснијег утицаја. Хронолошким редом аутор ће представити институционалну еволуцију турске армије и њен пад након 2002. године. На тај начин се отвара могућност за извлачење ширих закључака у вези са природом турског система. Према томе, приказом војних удара од 1960. године до 2016. године биће анализиран утицај и последице војне активности у развоју Републике Турске.

Референце

• Ајзенхамер, В. Владимир. 2017. „Односи Републике Турске и Сједињених Америчких Држава током деценије владавине Партије правде и развоја (од 2002. до 2012. године)“. Докторска дисертација. Универзитет у Београду: Факултет политичких наука.
• Армстронг, Ц. Харолд. 1938. Кемал паша – Сиви вук. Београд: Народна култура.
• Гаћиновић, Радослав. 2014. „Друштвена улога војске у изградњи безбедности државе“. Војно дело, 66 (2), 129–144.
• Ђурић, Живојин и Владимир Ајзенхамер. 2011. „Политички систем Турске на размеђу кемализма и исламизма“. Српска политичка мисао, 34 (4), 441–466.
• Ђурковић, Миша. 2013. „Односи Турске и Сједињених Америчких Држава“. У: Турска – регионална сила, ур. Александар Раковић, Миша Ђурковић, 120–137. Београд: Институт за европске студијe.
• Ђурковић, Миша. 2013. „Фетулах Гјулен и џемат Хизмет“. У: Турска – регионална сила, ур. Александар Раковић, Миша Ђурковић, 63–83. Београд: Институт за европске студије.
• Павловић, К. Стеван. 2018. Историја Балкана 1804–1945, Београд: Клио.
• Симеуновић, Драган. 2002. Теорија политике – практикум. Београд: Наука и друштво.
• Спасојевић, Душан. 2016. Између Турске и Европе – записи и сведочанства између две дипломатске мисије. Београд: Чигоја штампа.
• Спасојевић, Душан. 2013. „Улога војске у Турској кроз историју и данас“. У: Турска регионална сила, ур. Александар Раковић, Миша Ђурковић, 42–46. Београд: Институт за европске студије.
• Танасковић, Дарко. 2010. Неосманизам – доктрина и спољнополитичка пракса. Београд: Службени гласник.
• Томић, С. Зоран. 1939. Камал Ататурк – творац нове Турске. Београд: Планета.
• Ahmad, Feroz. 1993. The making of modern Turkey. London: Routledge.
• Ari, L. Basak. 2007. “Civil–Military Relations in Turkey”. Applied Research Projects, Texas State University–San Marcos. Paper 248. http://ecommons.txstate.edu/arp/248
• Capezza, David. 2009. “Turkey’s Military Is a Catalyst for Reform: The Military in Politics”. Middle East Quarterly, 16 (3), 13–23.
• Derpanopoulos, G., Frantz, E., Geddes B., and Wright, J. 2016. “Are coups good for democracy?”, Research and Politics, 3 (1), 1–7.
• Edroos, Faisal i Ahmed El Amraoui. 2018. „Zašto turska vojska nije što je nekad bila?“. Al Jazeera Balkans. http://balkans.aljazeera.net/vijesti/zasto-turska-vojska-nije-sto-jenekad-bila.
• Erdağ, Ramazan. 2019. “After the Failed Military Coup: The Need for the Organizational Reform in the Turkish Military”. All Azimuth, 8 (1), 55–68.
• Güler, Arzu and Cemal А. Bölücek. 2016. “Motives for reforms on civil–military relations in Turkey”, Turkish Studies, 17 (2), 251–271.
• Güney, Aylin, and Petek Karatekelioğlu. 2005. “Turkey‟s EU Candidacy and Civil–Military Relations: Challenges and Prospects“. Armed Forces & Society, 31 (3), 439–462.
• Hantington, P. Semjuel. 2004. Vojnik i država – teorija i politika civilno-vojnih odnosa. Beograd: Centar za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka, Diplomatska akademija.
• Jović, Dejan. 2016. „Turska“. U: Bliski istok, ur. Mirjana Kasapović, 354–371. Zagreb: Fakultet političkih znanosti.
• Kadercan, T. Pelin, and Burak Kadercan. 2016. “The Turkish Military as a Political Actor: Its Rise and Fall“, Middle East Policy, 23 (3), 84–99.
• Lalić, Vojislav. 1997. Turska bez Ataturka. Beograd: Filip Višnjić.
• Mandaci, Nazif. 2012. “Turkey’s Unfinished Transition to Democracy“. In: Democratic Consolidation in Turkey, ed. Müge Aknur, 63–115. Boca Raton: Universal Publishers.
• Mujadžević, Dino. 1998. „Vojska i politika u Republici Turskoj“, Polemos, 1 (2), 203–221.
• Narli, Nilufer. 2009. „Promene u turskoj bezbednosnoj kulturi i civilno-vojnim odnosima“, Bezbednost Zapadnog Balkana, 4, (14), 56–83.
• Örmeci, Ozan. 2017. “Military Coups: Do They Still Matter in the 21st Century and the Turkish Example“. Scottish Journal of Arts, Social Sciences and Scientific Studies (SJASS), 29 (2), 98–122.
• Powel, Jonathan, and Clayton L Thyne. 2011. “Global instances of coups from 1950 to 2010: A new dataset“. Journal of Peace Research, 48 (2), 249–259.
• Sarigil, Zeki. 2014. “The Turkish Military: Principal or Agent?“, Armed Forces & Society, 40 (1), 168–190.
• Schiff, Rebecca L. 1995. “Civil-military relations reconsidered: A theory of concordance“, Armed Forces & Society, 22 (1), 7–24.