Александар М. Филиповић
РЕЛЕВАНТНОСТ МЕДИЈА У ФУНКЦИЈИ РЕАФИРМАЦИЈЕ БЕЗБЕДНОСНЕ КУЛТУРЕ У ПОЛИТИЦИ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ
Предмет овог рада је да истражи корелативност и каузалитете између индивидуалне перцепције и свести о безбедности појединаца и националне безбедности, узимајући у обзир и опште и посебне аспекте који утичу како на појединце, тако и на националну безбедност. У овом теоријском истраживању користили смо методе анализе – структуралне и функционалне, синтезе, дескриптивни метод и нормативни метод – да правилно детерминишемо факторе који утичу на поимање свести појединаца о безбедности како би они били у стању да правилно обављају своје функције у систему и политици националне безбедности, да утврдимо значај тих фактора, и да онда, у резултатима, дамо одређене препоруке за сваки чинилац у детерминисаном ланцу одговорности у креирању и одржавању неопходног нивоа безбедносне свести. У детерминисању фактора кренули смо од утврђивања доминантне културне парадигме, која је како илустративна за дух времена и динамику људских односа, тако и оквир у коме се друштвена збивања, укључујући и безбедносна, одвијају. У оквиру промене доминантне културне парадигме описали смо специфичности и потенцијал масовних медија, најпре на општем плану, а затим и у контексту предмета рада. Како људска мотивација директно зависи од степена задовољења људских потреба, дали смо посебан осврт на постојеће теорије и улогу безбедности у њима, закључивши да потребе за безбедношћу стоје у истој равни са најбазичнијим људским потребама, Даље, утврдивши значај индивидуалне свести о безбедносној култури за све нивое безбедности, дали смо елабориранe препоруке о увођењу безбедносне културе у образовни систем Републике Србије. На крају, анализирали смо актуелну Стратегију националне безбедности Републике Србије кроз призму елемената који чине предмет овог рада.
УТИЦАЈ КУЛТУРЕ „ПРОБУЂЕНОСТИ“ НА БЕЗБЕДНОСТ ЦЕНТРАЛНЕ И ИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ
Предмет овог рада је да истражи каузалитет између еволуирајућих културних модела Запада и друштава Централне и Источне Европе која су од краја Хладног рата прихватала и емулирала те културне моделе у циљу што бржих интеграција у Запад. Циљ рада је да покаже на који начин тренутни либерални консензус и тренутна културна парадигма, култура пробуђености, утичу на хоризонталне и вертикалне аспекте безбедности ових држава. Коришћене методе су теоријско-интерпретативна, историјска метода, метода анализе примарних, секундарних и терцијарних извора, метода научне аналогије. У раду аутори дају прецизну слику доминантне западне културне парадигме и политичко-безбедносне аспекте, и њихове рефлексије на друштва посткомунистичких земаља, са детаљнијим освртом на пример Украјине, која је због комплексности ситуације и мноштва догађаја истовремено најрепрезентативнији пример. У закључним поглављима аутори проверавају теоријске тезе еминентних научника кроз призму развоја и тренутног стања политичке, културне и безбедносне ситуације у посткомунистичким земљама, али и дефинишу каузалитете између тренутне културне парадигме и стварног стања ствари у предметном региону. На крају, аутори дају кратак преглед потенцијалних безбедносних изазова и претњи у Централној и Источној Европи као резултат описаних културно-друштвених односа и спрега.
