Александар Милосављевић

Основни предмет рада је покушај интерпретације Ристићеве личности и дела из перспективе савременог појма политике, као и укупна ревитализација историјског сећања на једног од најутицајнијих српских политичких и државничких фигура друге половине XIX века. Јован Ристић је своје образовање градио у иностранству, али се попут многих савременика вратио у Србију како би учествовао у обнови њене независности. Током политичке и државничке каријере обављао је најважније функције: намесника, председника Владе и министра иностраних послова. С позиције моћног политичара, био је у прилици да утиче на политичке токове свога времена. Ристићеву политичку заоставштину на унутрашњем плану чине умерене институционалне реформе по узору на тадашњу пруску државу, а на спољнополитичком плану то је свакако стицање државне независности и борба за њено очување која је плаћена скупом политичком ценом силаска с власти. Ристић је учествовао у припремама Устава из 1869. и 1888. године, а његова унутрашња политика је надасве била прилично централистичка и ослањала се на бирократско-полицијски апарат. Спољна политика је за свој циљ имала јасно заступање и одбрану националних и државних интереса, а до изражаја је дошла на Берлинском конгресу 1878. године када је Србија стекла нововековну независност. Српску делегацију на конгресу предводио је Јован Ристић који је виртуозним дипломатским умећем обезбедио Србији најбољи могући исход. Резултати овог конгреса представљају најсјајнију круну укупних државотворних настојања српских политичких елита још од самог почетка XIX века. Прецизна анализа целокупног политичког опуса Јована Ристића недвосмислено указује колико је његова политичка матрица деловања инкорпорирала све три области савременог појма политике – владавину, интерес и јавност.

Тема чланка је реформски преображај Социјалистичке партије Србије (СПС) након усвајања новог Програма и Статута на њеном VIII конгресу, децембра 2010. године. У средишту пажње је анализа идеолошке матрице и њена надоградња оствaрена идејама и праксама западноевропске социјалдемократије, као и последице таквих промена на актуелно позиционирање ове партије на политичком хоризонту транзиционе Србије. Анализа показује, на једној страни, значајан степен остварених програмских реформи, као и промишљену комбинацију континуитета и реформи­зма идеолошке матрице, на другој. Нови програм, ва­жно је то истаћи, развија нужну корелацију са актуелним приликама у српском транзиционом друштву и држави и циљајући суштинске проблеме нуди могућа решења, углавном на бази редизајнираног идеолошког идентитета допуњеног новим приступима многим савременим изазовима, показујући намеру да задржи равнотежу између одрживог развоја и социјалне правде. Узакључку, према аналитичкимрезултатима, Социјалистичку партију Србије бисмо могли дефинисати као партију социјалдемократске проевропске оријентације са напоменом да се поменути реформисани идентитет мора доказати и даље развијати у парламентарној, као и у широј, интересно прожетој друштвеној арени.

Анализом и интерпретацијом ставова различитих школа мишљења, аналитичким освртом на историјски контекст њеног досадашњег развоја и његових тековина, тренутних проблема и изазова, аутор поентира да је почетак новог века прилика да социјалдемократија уђе у нову ревизионистичку фазу чију би окосницу, према њему, чинило више конвергентних процеса који би, као свој крајњи циљ имали преиспитивање досадашњих пракси, поновно откривање њеног идентитета, као и њену ревитализацију. Питање идентитета представља једно од основних исходишта и генератор бројних проблема социјалдемократије данас док би његово ново откривање кроз препознатљив и атрактиван политички програм представљало задатак од прворазредног значаја. Основна интенција чланка није дефинисање неког коначног теоријског оквира за тумачење дешавања у савременој социјалдемократије, већ, напро­тив, само указивање на могуће правце размишљања који би, у кон­тексту актуелних прича о њеној ревизији, у свом средишту имали управо питање њеног савременог идентитета.

Приказ књиге: Жарко В. Обрадовић, Балкански етнички мозаик: мањинско питање на Балкану, Чигоја штампа, Београд, 2014, 790 стр.

Предмет рада представља покушај теоријског и практичног одређење политичке функција савремених синдиката како би се показало да су итекако упућени на политику. У раду се заступа став да су савремени синдикати политички актер и да њихова политичка функција представља инструмент регулације њиховог односа са политичким системом. Делотворност и практична операционализација политичке функције синдиката двоструко су условљени историјским наслеђем, али и институционалном конфигурацијом актуелног политичког контекста, као и тренутном констелацијом политичке моћи. Доступни модели политичког утицаја представљају тековину досадашњег развоја односа синдиката са политичким партијама и политичким системом у целини чија примењивост зависи од капацитета синдиката и институционалног контекста њиховог деловања. У раду се указује на то да синдикати у Србији у својим документима препознају важност остваривања утицаја на јавне политике. Истовремено, немоћни су у реализацији тог циља, независно од изабраног модела политичког утицаја..