Др Александра Колаковић

Замагљене представе, незнање и заборав су карактеристике са којима је српско друштво ступило у обележавање стогодишњице Великог рата. Поставља се питање (дис)континуитета колективног сећања Срба на догађаје Великог рата у протеклих сто година. Како су Солунски фронт и савезништво са Француском, прихватање око 5000 српских ђака и избеглица у Француској на школовање и организовање Српског дана у француским школама, изградили један специфичан феномен – идеју „вечитог пријатељства“ Француза и Срба, потребно је истражити и како се слика Француске развијала и мењала у сећању Срба. У раду је анализиран односа према Француској и догађајима Великог рата, а посебно место сећања Солунског фронта, у међуратном периоду, након 1945. године (у периоду нове југословенске државе), као и међу Србима у дијаспори. На крају је дата анализа садашње слике Француске и Великог рата у култури сећања код Срба.

Да је Француска најзаслужнија за реорганизовања и опоравак српске војске остало је дубоко утиснуто у свести Срба након 1918. године. Истицан је значај француске подршке при пробоју Солунског фронта, улога државника (Клемансо и Поенкаре) и војсковођа (Франше д’ Епере), а писало се и о заслугама које су имали француски интелектуалци. Сећање на Солунски фронт на коме су се заједно борили српски и француски војници у српском друштву преношено је и након 1945. године, али у измењеном облику као југословенско-француско пријатељство. Сећање на Велики рат се идеолошки обликовало према матрици СФРЈ и чувало под окриљем бораца и њихових потомака, а неговано је и у дијаспори.

Стогодишњица Великог рата истакла је потребу за неговањем културе сећања у смислу националних места сећања како их је дефинисао Пјер Нора (Pierre Nora). У српском друштву опстале су нити идеје о вечитом пријатељству са Француском, као део историјске баштине, иако актуелни став јавног мњења у Србији према Француској није позитиван. Однос Срба према Француској пролазио je кроз фазе дивљења (у међуратном периоду) и великих очекивања и незадовољстава (у време рaспада Југославије и НАТО бомбардовања крајем 20. века). Неговање културе сећања на догађаје упамћене као период пријатељства два народа могло би бити пут репозиционирања билатералних односа Француске и Србије. Процес приступања Србије Европској Унији доприноси да се обнови сећање на стара савезништва и тражи се подршка у Француској. Поглед историчара млађе генерације на догађаје Великог рата далеко је од стереотипне идеје вечитог пријатељства, али доприноси да историја постане основа за даљи развој француско-српских односа.

Француска има дугу традицију политичког, економског, културног и научног утицаја у региону Балкана, а историјски посебно у Србији и државама насталим на простору некадашње Југославије (Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, Краљевине Југославије). Поменути утицај настао је не само на основу савезништва у Великом рату (1914–1918), већ и на основу школовања и усавршавања Срба и других Балканаца на француским универзитетима. Они су по повратку заузимали кључна места у државној управи и на универзитетима, покретали научне дисциплине и сарађивали са колегама у Француској. Препознавши научнике као битну компоненту дипломатије, Француска је делом и на основу историјског искуства формулисала и актуелну сарадњу са Србијом, Црном Гором, Северном Македонијом, Босном и Херцеговином и Албанијом (земљама Западног Балкана, под којима Француска подразумева и Косово*). Анализа садржаја доступних докумената, штампе, изјава и интервјуа званичника, дипломата и научника, омогућава да сагледамо улогу Француске у оснаживању научне сарадње у Србији и на Западном Балкану. Како је ове године 20 година програма билатералне сарадње „Павле Савић”, анализа резултата овог пројекта, као и програма научне сарадње у Дунавском региону и ES-Balk, омогућава да се активности посматрају у циљу вредновања домета научне дипломатије Француске на Балкану. Од прокламовања Стратегије за Западни Балкан (2019), Француска је систематски посвећена развоју политичке, економске и културне сарадње са Србијом и другим државама на Балкану, при чему, као што показује наше истраживање, њене активности прати интензивнија научна сарадња, која је у складу са основним принципима стратегије научне дипломатије Француске. Уочава се да Француска инсистира и на регионалним пројектима у области науке, а који садрже снажну европску компоненту. Закључак истраживања јесте да је фокус Француске на оснаживању научне сарадње у региону, иновацијама, трансферу знања и технологија, а традиционално су научници и актери дипломатских активности што ће у складу са досадашњом сарадњом и великим променама у међународним односима захтевати увођење нових оквира сарадње и имати утицај на позиционирање Француске на Балкану, а посебно у контексту евроинтеграција региона.

Au cœur de l'analyse du discours appliqué à ce travail scientifique se trouve la notion des Balkans occidentaux, c'est-à-dire son apparition dans le quotidien français Le Monde dans la période du 1er juillet 2013 au 31 décembre 2020. L'analyse a été menée en recherchant dans les archives les mots clés mentionnés : les Balkans occidentaux, les Balkans, la Serbie, la Macédoine (du Nord), l’Albanie, la Bosnie-Herzégovine, le Monténégro, le Kosovo*, l’élargissement de l'UE. Sur la base de ces recherches, 58 textes ont été publiés (les textes faisant référence à la rubrique sport n'ont pas été retenus dans l'analyse finale). Afin de fournir une interprétation complète, le document a également utilisé une analyse contextuelle en présentant les attitudes de la France et de l'UE envers les Balkans occidentaux au cours de la période observée. La première chose que l'on peut remarquer est que dans les textes analysés deux points de vue s'entremêlent : le point de vue de la France et le point de vue de l'Union européenne, on peut même conclure que le point de vue de l'Union européenne est plus visible, parce qu’il a été publié plusieurs textes dans lesquels la région est vue dans une perspective européenne, qu'il s'agisse de l'élargissement de l'Union ou de la crise des migrants et de la route des Balkans. En ce qui concerne le point de vue français sur les Balkans occidentaux, on peut observer deux périodes dans cette période : de 2013 à 2017 et de 2017 à 2020. Ces deux périodes correspondent aux mandats présidentiels de François Hollande et Emanuel Macron. Pour l'administration de François Hollande, les Balkans occidentaux étaient au second plan, ce qui est confirmé par le nombre de textes publiés, à savoir, 23. La raison pour laquelle cette région est venue occasionnellement à l'agenda de l'Elysée est la crise des migrants et la situation sur la route des Balkans, mais le président français a suivi le point de vue de l'Allemagne sur ces questions, ainsi que des tentatives infructueuses de mettre en œuvre une politique européenne commune à l'égard des demandeurs d'asile. A partir de la mi-2017, nous entrons dans la deuxième période où Emanuel Macron prendra la tête de l'administration. Avec lui, il s'ouvre un nouveau chapitre dans les relations entre la France et cette région, c'est-à-dire mettre la région au centre de l'attention. En plus de la nouvelle vision française des Balkans occidentaux, nous avons également une nouvelle vision française de l'élargissement de l'UE à travers l'insistance de Macron sur l'adoption d'une nouvelle méthodologie d'élargissement, qui a finalement été adoptée par la Commission européenne en 2020. Le retour des Balkans occidentaux au centre de l'administration française est confirmé par l'augmentation du nombre de textes publiés dans la deuxième période de mai 2017 à décembre 2020 - un total de 35.

Приказ књиге: Julian Jackson. 2018. A Certain Idea of France The life of Charles de Gaulle. London: Penguin Random House UK, pp. 887.

Снажне менталне представе које су догађаји Великог рата (1914–1918) оставили на свест савременика трајно су уткане у темеље националног идентитета. Поред слома Србије 1915. године и повлачења преко Албаније до Крфа, пробој Солунског фронта и ослобађање имају посебно место у историји Срба. Ипак, процес преношења сећања и утисака о догађајима са Солунског фронта, током година и нових изазова, ратова, друштвено-политичких, економских културних трансформација било је изложено и периодима заборава и/или смештања у други план и у оквире хибридних идентитета (југословенство). Рад има циљ да кроз анализу наратива и културних политика истражи (дис)континуитет колективног сећања Срба на догађаје Великог рата. У време обележавања 100. годишњице од најславнијег и најтрагичнијег периода у српској историји, пажња је посвећена месту Солунског фронта и ослобођења Србије у националном сећању Срба у историјском и актуелном контексту. Циљ је да се осветли у каквом је облику сећање преношено у протеклих сто година и ко су били преносиоци. Такође, посебан циљ јесте анализа начина на који су различити системи и државна уређења у којима је живео српски народ утицали на формирање сећања, као и на разлику у неговању сећања у матици и дијаспори. Анализа наратива и културних политика указује на континуитет дисконтинуитета колективног сећања Срба на догађаје Великог рата, а посебно догађаја повезаних са Солунским фронтом. На неговање културе сећања утицале су културне политике у време југословенства, које су имале за примарни циљ стварање југословенског идентитета. Посебно су након Другог светског рата места сећања (lieux de memoire), како их је у оном смислу дефинисао Пјер Нора, одлазила у заборав или су повезивана у заједничке оквире сећања на два светска рата. Срби изван матице (дијаспора), у настојањима да очувају идентитет посебно су неговали сећање на Солунски фронт, као и остале догађаје Великог рата. Обележавање стогодишњице Великог рата постала је прилика и да Солунски фронт оживи у националном сећању Срба. Стога, рад настоји да пружи и препоруке за креирање културних политика, односно, политика сећања у Србији.

Уџбеници историје, као примарно средство у наставном процесу, нису само преносиоци знања о историјским процесима, појавама и догађајима, већ и значајан чинилац у изградњи и дефинисању личних и колективних идентитета, као и одраз ставова академске заједнице и настојања државе да преко наставе историје и образовних политика формира грађане. Истовремено, настава и уџбеници историје омогућавају да се створи и „слика другога“. Стога је у периоду стогодишњице од стварања Краљевине Срба Хрвата и Словенаца (Краљевине Југославије) – тзв. „прве“ Југославије циљ рада да истражи како је уједињење Јужних Словена – стварање нове државе приказано у уџбеницима у Србији, Хрватској и Федерацији Босне и Херцеговине, након распада Југославије, односно у првим деценијама 21. века. У раду су за компаративну анализу коришћени уџбеници историје за завршне разреде основних и средњих школа (гимназија и средњих стручних школа) у поменутим државама, као и релевантна литература Института за проучавање уџбеника „Георг Екарт“ из Брауншвајга. У току претходне деценије штампане су десетине публикација које се баве наставом историје, уџбеницима и пост-конфликтном помирењу, при чему се о догађајима и последицама Великог рата пише са аспекта изградње „учења о миру“ – тј. како настава историје и уџбеници могу послужити помирењу и пацифирању односа између народа који су били у конфликту. Анализа одабраних уџбеника, који се користе у школама некадашње заједничке државе, међутим, показује да постоје битне разлике у одабиру и начину презентовања наставног градива о стварању Југославије. Заједничко свим уцбеницима јесте да следе европске и националне препоруке о садржају уџбеника, што доводи и до немогућности да се детаљно и/или објективно објасне појаве, процеси и догађаји, као и улога појединаца и/или група, што посредно утиче на културу сећања, изградњу „слике другога“ и формирање идентитета.

Приказ књиге : „Весна Ђукић, (Ка)Ко смо? Студије културе памћења и политике идентитета у Србији, Институт за позориште, филм, радио и телевизију Факултет драмских уметности, Београд 2017, 357. стр.“

Овај рад на основу слике другог осветљава представу о Русији и Француској која је постојала код српских интелектуалаца у периоду пре и у току Великог рата (1914-1918). Посебна пажња усмерена је на ставове српских интелектуалца према Русији и Француској у периоду анексије Босне и Херцеговине, као и Балкан­ских ратова (1912-1913). Циљ је да се истражи и ути­цаај веза са Русијом и Француском на положај Србије у периоду криза и ратова на Балкану. Очекивања српске елите од Русије и Француске посматрана су кроз при­зму сучељавања два блока европских сила, реализацију идеје југословенства и рецепцију места Србије и Срба у међународним односима (1908-1918).

Приказ књиге: Радослав Гаћиновић, Млада Босна, Београд: Медија центар „Одбрана“ (Библиотека „Војна књига“, књига бр. 1856), 2014, 595 стр.

Приказ књиге: Радослав Гаћиновић, Млада Босна, Београд: Медија центар „Одбрана“ (Библиотека „Војна књига“, књига бр. 1856), 2014, стр. 595.

Приказ књиге: Срби 1903–1914: Историја идеја (приредио: Милош Ковић), Clio, Београд, 2015, 861 стр.