Ана Ј. Родионова
ДИЈАЛЕКТИКА ОБЛИКА И ЗНАЧЕЊА РЕЧИ ПРЕМА ФИЛОЗОФИЈИ ИМЕНА АЛЕКСЕЈА ЛОСЕВА
И заиста, облик и значење неке јединице представљају се независно једно од другог, иако се декларише њихово јединство. Мада се показује њихов узајамни утицај, облик ипак остаје облик, а значење значење. И колико год савремени лингвисти замишљали значење речи као сложену хијерархијску структуру, ипак је то равна конструкција. Одсуство разумевања дијалектике облика и значења, њихово преливање из једног у друго не пружа увид у унутрашњу дубину проучаване појаве. Исто се може рећи и о облику речи као предмету савремене лингвистичке анализе. У исто време у руској лингвистичкој традицији постоји искуство описа дијалектике облика и значења речи. Довољно је сетити се напомене Александра Потебње да „спољашњи облик речи није звук као материјал, већ мисао формира звук.” Код Потебње се може пратити и детаљнија схема преласка од форме ка садржају: „Свака нова представа, која настаје на основу старог звука и смисла, чини мали корак у смеру велике дематеријализације звука и веће интелектуализације смисла.” Али то искуство се више одразило у радовима руских мислилаца, оснивача филозофије имена – Сергеја Булгакова, Павла Флоренског и Алексеја Лосева. У овом раду посматраћемо тај аспект филозофије имена Алексеја Лосева. У савременој етапи развоја лингвистика има веома богат појмовни систем који омогућава да се „ухвате” најразличитије нијансе семантике речи (Сосирова теорија значења, компонентна анализа, когнитивна анализа, итд.). Али парадоксално, тај плод сумарних прегнућа великих лингвиста, савременика Алексеја Лосева и њихових млађих колега, има недостатке у односу на концепцију филозофије имена Алексеја Лосева како у разноврсноти смисаоних нијанси које се издвајају (Лосев указује на четири принципијелно међусобно различита момента у структури имена, ако би се набројали термини савремене семантике, могуће је да би се добио и већи број, али за разлику од момената код Лосева, многи од њих ће се међусобно подударати), тако и у панорами погледа јер код Лосева сваки моменат значења налази своје „природно место” у структури речи. Мислимо да се те предности концепције Алексеја Лосева могу објаснити тиме што је виртуозно владао дијалектичким методом, који управо и служи за приказивање везе супротности, што је у нашем случају облик и значење речи. Враћајући се на оно о чему смо говорили на почетку нашег рада, истаћићемо да би прихватање метода лосевске дијалектике у савременој лингвистици омогућило откривање могућности сада модерних ускостручних лингвистичких метода. У чланку Има ли савремена лингвистика своју епистемиологију? Р. М. Фрумкина с правом примећује: „Чини ми се да се сопствена епистемиологија савремене лингвистике налази у почетном стадијуму, а унутарнаучна рефлексија је недовољно развијена.” Сматрамо да би превазилажењу те епистемиолошке наивности допринело обраћање наслеђу последњег филозофа Сребрног века, Алексеја Лосева.
