Ана Кнежевић Бојовић

Увођење запослених у власништво над послодавцем у Републици Србији је до 2020. године било битно ограничено. Изменама Закона о привредним друштвима уведена je могућност укључивања запослених у власништво над друштвом са ограниченом одговорношћу, када се по први пут стварају правни услови за реализацију ESOP – a у контексту ове правне форме привредног друштва. Предмет овог рада је анализа правних института резервисаног сопственог удела и финансијског инструмента – права на стицање удела. Реч је о институтима уведеним поменутим законским изменама из 2020. године, а са циљем омогућавања реализације идеје укључивања запослених у власништво над послодавцем – друштвом са ограниченом одговорношћу. Анализом поменутих института, ауторке настоје да уоче позитивне и негативне стране релативно новоуведене регулативе, те сугеришу и евенутлане de lege ferenda корекције, а ради омогућавања несметаног и успешног функционисања замишљеног аранжмана.

У раду је садржана квалитативна и квантитативна анализа важних показатеља који се односе на усклађеност прописа Србије са правним тековинама Европске уније. Рад анализира општи регулаторни оквир у поступку усвајања прописа и регулаторни оквир који се односи на процес придруживања. Полазна теза је да придруживање доприноси фрагментацији и може да компромитује питање доброг управљања. Имајући у виду ту чињеницу, посебан значај добија системски одговор за превазилажење фрагментације. Србија има развијене институционалне и регулаторне механизме који могу помоћи у превазилажењу ових проблема, али се они не примењују у довољној мери и треба их јачати. Посебно се указује на значај анализе ефеката прописа, израду табела усклађености и јачање улоге Републичког секретаријата за јавне политике.

Успостављање владавине права један је од основних критеријума које кандидати за чланство морају да испуне на путу придруживања Европској унији, а увођењем овог критеријума Европска унија је ставила политику спољног условљавања у сам центар процеса проширења. За успостављање владавине права од посебног је значаја постојање функционалног правосудног система и делотворна борба против корупције, те поштовање основних права како у прописима, тако и пракси. За постојање функционалног правосуђа неопходно је независно, непристрасно и стручно правосуђе; независност правосуђа се осим на институционалном, остварује и на персоналном плану јер само судије које се одликују високим нивоом стручности могу професионално и независно да обављају своју функцију. Стручност и последично независност судија изграђује се и оснажује помоћу сталне обуке судија. Креирање образовне политике институција које су одговорне за обуку судија стога је од кључног значаја за остварење владавине права. У раду ауторке испитују у којој мери је овај задатак подложан политици спољног условљавања у оквиру процеса придруживања Европској унији. У раду ауторке, користећи упоредноправни метод, испитују међународне стандарде који се односе на обуку судија, чије поштовање треба обезбедити у пракси у Србији. Ауторке потом указују на досадашње искуство и праксу у Србији у области обуке судија и пут од оснивања Правосудног центра до успостављања Правосудне академије. Нормативним методом ауторке анализирају надлежности органа Правосудне академије и највиших тела правосудне власти – Високог савета судства и Државног већа тужилаца – у креирању образовне политике Правосудне академије. Анализирајући, са друге стране обавезе које су Акционим планом за Поглавље 23 прописане Правосудној академији, ауторке указују на неочекивани утицај процеса придруживања на образовну политику и обуку судија и тужилаца у Србији, и ограничења која из њих проистичу, и указују на могући начин њиховог превазилажења.

У савременом парламентарном развоју постоји тенденција измештања тежишта парламентарног рада из пленума у радна тела парламента. Истовремено је у упоредном праву видљива тенденција успостављања механизама јавно-приватног дијалога са циљем унапређења процеса креирања јавних политика и усвајања законских решења којима се подстиче економски развој. У раду се испитује почетна хипотеза да Економски кокус Народне скупштине представља делотворан механизам јавно-приватног дијалога усмерен на унапређење правног оквира за привредни развој, који је у складу са савременим тенденцијама парламентарног развоја. Применом квалитативне и квантитативне анализе рада и резултата Економског кокуса, као и разматрањем његовог настанка и развоја, аутори доказују да ово иако младо тело, бележи значајне резултате и испољава обе тенденције у свом раду. Утврђујући зашто и по чему се Кокус разликује од других радних група и тела и шта га одликује, идентификују оне новине и побољшања у правном оквиру пословања које је иницирао овај кокус. Прецизно исказано, рад показује да је у 85,51% случајева Народна скупштина прихватила амандмане које су поднели чланови Економског кокуса.