Андреа Пухалић

У раду је представљена компаративна анализа етичког кодекса Савеза регионалних удружења стручних радника у социјалној заштити РС, у односу на међународни етички кодекс социјалног рада са једне, те етичке кодексе удружења социјалних радника Србије, Хрватске и Словеније. Циљ рада јесте утврдити предности и недостатке националног етичког кодекса у односу на универзалне са једне, и националне етичке кодексе држава у окружењу са друге стране, а све у правцу његове ревизије и даљег развоја. Компаративном анализом националног етичког кодекса Републике Српске, са Етичким документом Међународног удружења социјалних радника, Кодексом професионалне етике социјалних радника Републике Србије, Етичким кодексом социјалних радница и социјалних радника у дјелатности социјалног рада, и Кодексом етике социјалних радника и радница Словеније, дошли смо до неколико основних закључака о недостатцима националног етичког кодекса, који захтијевају ревидирање: 1) структура има обиљежја традиционалног приступа професионалној етици као етици дужности; 2) не заснива се на социјалној правди, у димензији дужности критичког односа и друштвеног дјеловања против неправедних политика и пракси; 3) не разрађује у довољном обиму нити садржају начело људских права у односу према корисницима; 4) не препознаје обавезу супервизијске рефлексије у случају стручне дилеме у професионалној пракси, као ни одговорност за развој етичке компетенције социјалног радника; и 5) нема начело доступности, као ни било који елемент професионалне саморегуације.

У раду се утврђују специфичности и значај филозофскотеоријске основе етике социјалног рада. Циљ је идентификовати основне приступе етици социјалног рада, доминантне филозофскоетичке теорије на којима се темеље, као и конкретне импликације елемената ових теорија на професионалну праксу и образовање за социјални рад. Закључи добијени теоријском анализом и синтезом указују на два основна приступа етици социјалног рада, у зависности од природе етичких теорија на којима се темеље: 1) на принципима заснован приступ, чији је најдоминантнији представник Кантова етика дужности, и 2) приступ фокусиран на морални карактер и однос, у оквиру којег је анализирана Аристотелова етика врлине, као једна од најактуелнијих етичких теорија у социјалном раду. Иако закључци указују на већи ниво комплементарности етике дужности традиционалној пракси и образовању за социјални рад, као и већи степен комплементарности етике врлине хуманистичкој пракси и савременом приступу образовању, обје отварају важне дилеме и дају смјернице за непрестани развој етике социјалног рада и етичности социјалног радника.

У раду се утврђују обиљежја и врсте вриједности у социјалном раду, те се разматрају импликације ових обиљежја на етички компетентну професионалну праксу социјалног рада. Циљ је идентификовати основне елементе концептуланог одређења вриједности у социјалном раду како анализом различитих приступасамом појмовном одређењу, тако и анализом односа вриједности са сродним концептима принципа, стандарда и етике. Из такве анализе произилазе и различите класификације вриједности, при чему двије основнe подјеле раздвајају личне, професионалне и друштвене вриједности са једне, односно вриједности циља и вриједности средстава у социјалном раду са друге стране. Закључци добијени теоријском анализом и синтезом указују на сљедећа основна обиљежја вриједности у социјалном раду: концепције добра, пожељног, идеали којима се тежи;  општи конструкти;  релативност основног предзнака вриједности - социјални конструкти; когнитивнии емоционални конструкти; релативнотрајни и хијерархијски организовани идеалиутичу на процјену и одлучивање у социјалном раду  иако не одређују директно понашање појединца, указују на ,,приоритет у склоностимаˮ односно представљају позитиван став у односу на дјеловање на одређени начин. Оваква обиљежја вриједности указују на њихове различите врсте и поријекло, као и снажан утицај на опажање, разумијевање, закључивање и одлучивање социјалног радника у професионалној пракси.  С тим у вези, познавање личних, професионалних и друштвених вриједности социјалног радника, као и стална рефлексија на њихов однос са најбољим интересом и перспективом корисника издваја се као један од основних предуслова професионално компетентне праксе социјалног рада.