Анкица Шобот
ПОГЛЕД НА ОДРЖИВИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ РОДНИХ УЛОГА И МОДЕЛА ПОНАШАЊА
Стратешка опредељеност српског друштва ка одрживом развоју имплицира сложеност и међусобну повезаност друштвених и демографских појава и процеса. Фокусирајући се на социо-демографске одлике жена и мушкараца и на родну неравноправност као релевантна питања, рад дотиче један специфичан аспект друштвене димензијe ове развојне агенде. Родна перспектива значи конкретније познавање демографских, образовних и економских потенцијалa, као и указивање на нека од питања са којима се суочавају женско и мушко становништво. Стратегија одрживог развоја Србије јасно имплицира политику једнакихмогућности за жене и замушкарце, док је родна равноправност препозната као релевантан сегмент овогразвојног концепта. У складу се таквим приступом, анализирајући из родне перспективе, у раду је скренута пажња на нет аспекте социјалног положаја и квалитета живота становника оба пола, као и на питања релевантна за развој становништва као важног сегмента. Поред тога, издвајајући родну неравноправност као прихваћену вредност и као један од услова одрживог друштвеног и демографског развоја, подвучена је важност овог питања.
ПОЛИТИКE УСКЛАЂИВАЊА РОДИТЕЉСТВА И РАДА КАО ДЕО ОДГОВОРА НА НИЗАК ФЕРТИЛИТЕТ
У фокусу текста јесте усклађивање родитељства и рада као део политика према ниском фертилитету. Циљ је да се истакне важност овог питања и да се укаже на специфичности решења усмерених ка његовом регулисању. Емпиријска истраживања и статистички подаци говоре о негативном утицају конфликта улога запослених родитеља на висину фертилитета. На одређеном степену социо-економског развоја, усклађеност родитељства и рада јесте неопходан услов стварања повољног оквира одлучивања о рађању. Елементи дефинисања политика су специфичност услова на мaкро и микро нивоу, образовне и економске карактеристике женског становништва, обрасци родних улога и карактеристике тржишта рада. Тенденције ојачавања родне равноправности, упућују на важност социо-професионалне хетерогености женског становништва, при чему усклађивање улога имплицира не само запосленост, већ и могућност професионалне реализације. Европске државе успоставиле су различите модалитете родитељског одсуства и збрињавања деце запослених родитеља, као две најважније мере политике усклађивања родитељства и рада. Заједничка одлика успешних политика јесте уједначенија подела родитељске улоге у погледу подизања мале деце и уважавање потреба родитеља с обзиром на њихов социо-професионални статус. Из угла унапређивања политичких одговора на низак фертилитет у Србији, подвучено је неколико битних констатација. То су: важност политике усклађивања родитељства и рада са становишта регулисања ниског фертилитета, диференцираност социо-економских услова и културних норми међу државама за резултат има различите приступе и модалитете, а оно о чему је неопходно водити рачуна јесу тенденције у сфери родног односа и тржишта рада.
