Биљана В. Зекавица

У овоме раду се расправља интензитет, форма и степен освешћености постмодернизације социјалног рада. У том смислу, под постмодернизацијом социјалног рада се подразумева његово дискурзивно/метанаративно смештање у контекст глобално постмодернизованих друштва, како на нивоу спољне институционалне мреже значења, тако и на нивоу унутрашњег реконфигурисања, реформулисања, редефинисања и реорганизовања по новим, постмодерним, начелима, агендама и захтевима. Међутим, то не значи апсорбовање неким другим метанаративом, већ формулисање аутентичног метанаратива социјалног рада. Објашњење посмодерности и постмодернизације не мора нужно бити део „интелектуалнo-спекулативнеˮ сфере постмодернизма, модернистичке теорије могу бити интегрисане са постмодернистичким дискурзивним протоколима у сврху хибридног објашњења неког односног феномена. Такав став/позиција се афирмише преко пропитивања/деконструкције ТИМЕ/TIME модела и односа неолибералног метанаратива и метанаратива социјалног рада.

Пуна примена Закона о социјалној заштити постићи ће се доношењем свих подзаконских аката која су Законом прописана а која конкретније и ближе регулишу области социјалне заштите. Предмет анализе овог рада је Правилник о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите, акт који је заменио целу једну групу правилника која су раније уређивала стандарде у зависности од корисничких група. Циљ рада је да се да једна анализа услова и стандарда која ће пружаоцима услуга социјалне заштите скренути пажњу на кључна места Правилника и да укаже на важност примене Правилника у свакодневном раду пружалаца услуга, у смислу континуираног испуњавања структуралних и функционалних стандарда услуга, како заједничких, тако и посебних, специфичних за конкретну услугу. Примена Правилника представља значајан корак у процесу увођења квалитета у систем социјалне заштите, уређењу система и успостављању система лиценцирања организација социјалне за­штите.

Последњих година Србију карактерише процес интензивне реформе система социјалне заштите. Реформу прати доношење новог Закона о социјалној заштити и великог броја подзаконских аката који омогућавају потпунију примену Закона и дају пунији правни основ за реформске процесе. У овом раду сажето су приказане одредбе Закона о социјалној заштити које се тичу услуга социјалне заштите и лиценцирања организација социјалне заштите као и одредбе Правилника о лиценцирању организација социјалне заштите, као основа за успостављање система лиценцирања. У приказу законских одредби и одредби Правилника изабране су само оне одредбе које ближе уређују ову област, дефинишу појмове, услове и процедуре. Аутор указује на значај процеса лиценцирања, приказује поступак за добијање лиценце за пружање услуга социјалне заштите, као и усло­ве за суспензију, одузимање и обнављање лиценце. Идеја аутора је да одговори на питања: шта је лиценцирање, ко лиценцира организације социјалне заштита за пружање услуга социјалне заштите и по којим условима, да приближи и поједностави одредбе Закона и Правилника садашњим и потенцијалним пружаоцима услуга у области социјалне заштите.