Богдан Стојановић

У раду се анализира ирански нуклеарни програм, са посебним акцентом на период од 2005. до данас. Основна хипотеза која се доказује гласи: Иран је током 2022. године достигао латентне нуклеарне капацитете због чега се може говорити о новој нуклеарној сили у међународним односима. Теоријску основу рада чини реализам уз наглашавање одређених ефеката норми у међународним односима. Од научних метода примењивена је претежно анализа садржаја, у мањој мери биографска и компаративна метода. Циљ истраживања је један другачији увид у ирански нуклеарни програм. Осим доказивања основне хипотезе, рад има амбицију да анализира нуклеарни споразум са Ираном и презентује аргументе о немогућности његовог обнављања. У раду се објашњава неспособност било каквог међународног уговора да спречи или одложи иранску нуклеарну бомбу. Додатни циљ истраживања јесте анализа последица нуклеарног статуса Ирана уз доказивање тврдње да иранска бомба уноси дозу стабилности у однос са Израелом. Иран је постизањем латентних нуклеарних капацитета искључио америчко-израелска разматрања за спољну интервенцију попут оних у Ираку, Авганистану и Либији. У раду су отворена и питања за нека нова истраживања: да ли ће настати нови нуклеарни програми на Блиском истоку, да ли ће Иран водити агресивнију спољну политику, као и какав је ефекат нуклеарно наоружаног Ирана на глобалне односе.

Овај рад анализира међународну позицију и понашање Пољске као чланице Европске уније и НАТО. Кроз евроатлантску димензију своје политике Пољска је унапредила положај у централно-источној Европи, што јој је омогућило стабилност и високе стопе економског раста. Аутори рада полемишу да је ступање у те организације представљало потврду европског идентитета, али и безбедносну потребу, усмерено ка трајном одвраћању Русије од уплива у своје послове. Приликом анализе два петогодишња стратешка документа спољне политике Пољске уочен је несклад између учешћа у интегративним процесима, где Варшава селективно приступа домену евроинтеграција док уједно продубљује евроатлантске процесе. Рад настоји да покаже да Варшава међувладиним методом одлучивања покушава да увећа утицај у региону и ограничи утицај Русије као стратешког ривала који жели да поврати своју регионалну доминацију. Делује да су актуелни политички односи Москве и Варшаве вођени логиком теорије игара, где свака од њих унапређење регионалног утицаја перципира као неопходност ради побољшања међународног статуса и безбедности. Имајући у виду дугогодишњу позиционираност Пољске у поменутим организацијама и уназађивање односа евроатлантске заједнице са Русијом, из актуелног контекста делује да би Варшава могла да буде један од “проблематичних” чинилаца у домену нормализације односа Запада са Москвом.

Аутор ћe у раду анализирати различита одређења моћи у политичкој теорији кроз призму проблематике конверзије мoћи као капацитета у релациону моћ. Рад ћe покушати да одговори на питања попут: „да ли је неиспољена моћ уопште мoћ?“; „како измерити искоришћеност капацитета за мoћ“; „постоје ли универзалне стратегије конверзије моћи? Неопходна je проблематизација самог појма мoћи који је углавном узиман као задат без правог увида у његову суштину. Постојеће теоријске апорије око суштине и обухвата појма мoћи у политици, аутор ћe покушати да надиђе детаљном обрадом категорија мoћи и издвајањем најадекватнијег схватања као постамента овог paдa. Иако су теоретичари политике до сада били врло активни у анализирању мoћи, силе, насиља, власти и других сродних појмова, нису много одмакли у разумевању феномена конверзије потенцијалне у реализирајућу мoћ. Чини се, уз пар изузетака, да до сада није много речено на тему стратегија конверзије мoћи у (међународној) политици. У раду he бити речи о таквим стратегијама (не)употребе „тврдог“ и „меког“ вида мoћи, уз анализу релативно новог концепта „паметне“ моћи. Аутор ће покушати да изнедри одговоре на питања коja задају наведени феномени или макар утврди курс и прави пут у трагању за истим. Циљ рада се огледау давању „наочара“ кроз које ће поглед на политику, где је моћ централна категорија, бити далеко јаснији.

Аутор анализира домете и ограничења теорије и стратегије нуклеарног одвраћања. У првом делу, бави се концеп­туализацијом и условима важења теорије. Модификацијом концепта рационалности и увођењем новог појма “конструисане рационалности”, аутор покушава да премости бројне теоријске апорије. Други део рада презентује правце мишљења на пољу нуклеарног одвраћања као и предлоге практичних политика проистеклих из основних ставова о про­блему. У трећем делу еклектичком методом комбиновања теоријског концепта и емпиријских налаза, аутор покуша­ва да увиди у којим случајевима нуклеарно одвраћање функционише. Циљ рада огледа се у преиспитивању и надградњи постојећег знања о нуклеарном одвраћању кроз откривање његовог правог места на скали од “стварности до илузије”.