Бојан Драшковић

Осврт на књигу: Милош Кнежевић: Дијалози о Косову и Метохији – критика предлога територијалне поделе Косова и Метохије, Институт за политичке студије, Београд, 2021, стр. 563

Аутор са дистанце од двадесет година, и уз помоћ нових историјских извора сагледава догађаје у којима је делимично, као грађанин учествовао, констатујући на самом почетку да се његово мишљење знатно променило од тог времена. Режим Слободана Милошевића, није био ни диктаторски ни тирански, како су га западни медији и домаћа опозиција тог времена представљали. Он је у великој мери био демократски, и ауторитативан, а у одређеном смислу и либералан. Највећи проблем овог периода модерне српске историје, је његов сукоб са Западом, који није дозвољавао југословенски континуитет, него је 31. маја 1992. године, Савезној Републици Југославији увео међународне санкције. Слободан Милошевић био је ауторитативна и снажна личност, која је владала Србијом и СРЈ у тешким условима међународне изолације. Његов режим био је импровизаторски и он је опстајао у складу са могућносима. Његовом паду у допринела је погрешна процена ситуације али и сукоб са српским радикалима и форсирање мондијалистичког ЈУЛ-а у односу на његову изворну странку СПС. У петооктобарским променама уз помоћ незадовољних грађана, али и дела војске и полиције, уз финасијску подршку западних обавештајних служби, у некој врсти прикривеног пуча, пао је режим Слободана Милошевића. Фактори који су га оборили желели су враћање државе у нормалне токове, али су за то морали да плате изузетно високу цену Западу који је на све начине покушавао да казни Србију и Србе. Ипак некдашњи лидер Србије је у Хагу доживео политичку и историјску рехабилитацју, и од негативне историјске појаве постао позитивна историјска личност.

Међународна научна конференција „Политичка историја Словена – између мита и стварности“, одржана 15. новембра 2019. у просторијама палате Крсмановић, у организацији Института за политичке студије, под уредништвом др Сање Шуљагић, протекла је доста успешно. Већ према уређивачком концепту конференције, избору тема и учесника на њој, могао се увидети њен доста необичан карактер, као и жеља домаћина и организатора овог научног скупа да изврши снажно померање граница како домаће, тако и стране науке у циљу даљег изучавања политичке историје Словена и других, махом православних народа у новом постхладноратовском периоду. У том контексту, ова конференција за домаће прилике и домаће услове заиста је дала сасвим нове увиде и научне приступе, и с правом се може окарактерисати као ексклузиван научни догађај.