Бојан Клачар

Аутор ће се у раду бавити утицајем изборног система на локалном нивоу и страначког система са хегемонијском или (пре)доминантном странком на развој локалног политичког лидерства. Основна теза је да Србија пролази кроз кризу у развоју локалног лидерства (и демократије) као последица централизације у доношењу политичких одлука и спајања локалних избора с националним, као и уравњеног ПР изборног система с једном изборном јединицом. Овакав изборни систем, сходно његовим инхерентним обележјима, производи недостатак комуникације између изабраних представника и електората чиме се губи важан корак неопходан у изградњи лидерства. Аутор анализира како комбинација високе централизације у доношењу одлука и слабе унутар страначке демократије и изборног система дугорочно подстиче негативну селекцију политичких елита на локалном нивоу. Природан подстицај за локалне лидере и локалне демократске процесе је да комуницирајући с бирачима подижу свој политички рејтинг. У пракси се на локалном нивоу дешава обрнут процес: политичари разумеју да им рејтинг мање зависи од бирача а више од унутар страначких пракси а оне су у Србији у огромној већини недемократске природе. Аутор ће анализирати страначка руководства релевантних политичких странака у Србији, унутарстраначке изборе и проходност локалних лидера у страначкој хијерархији. Кроз секундарне изворе и анализу докумената се анализира дерогирање локалног лидерства и демократије и њихова размена (trade off) за стабилност политичких процеса на националном нивоу. Такође, обрађује се 15 студија случаја успешних локалних лидера после 2004. године и исходи њихових политичких каријера.

Полазећи од ранијих истраживачких резултата, аутор истиче важност политичког рекламирања, његову убеђивачку, али и информативну функцију. У центру пажње су рекламе пласиране на телевизији и Интернету, као медијима који имају највећи досег и утицај на јавно мњење у Србији. Теза је да партије и кандидати све више препознају утицај политичког рекламирања на изборну одлуку што доводи до већих инвестиција и подизања нивоа продукције. Аутор анализира стратегије рекламирања партија и кандидата на два нивоа. На првом нивоу, анализира концепт и циљеве кампање, тематске и имиџ приступе, као и кључне поруке. На другом нивоу, кроз анализу садржаја различитих спотова, аутор конкретно анализира које стратегије су користиле партије и кандидати. Аутор наводи да је политичко рекламирање и даље доступније владајућим партијама и кандидатима, да је велику интегрисану кампању могла да води само владајућа партија и да су све партије и кандидати комуницирали априлске изборе као пресудне, подстичући тако перцепцију бирача да од њих пуно тога зависи. Владајућа партија је стварала оквир предвидљивости, док је опозиција позивала на промене. Спотови су били, у просеку, предуги и с мањком креативних решења, али је приметан тренд глуме у спотовима, коришћење приступа „причање прича“ (storrytelling) и уска таргетирања (на основу личности или емоција). После дужег времена, биографски спотови су опет постали популарни, али то значи и да jе јавност морала да се упозна са одређеним кандидатима с ниском препознатљивошћу. Иако је окружење у коме се одвијала кампања било поларизујуће, партије и кандидати су одабрали позитивне кампање уз само шест негативних спотова.

Предмет рада је анализа финансирања председничке кампање у Србији 2017. године. Циљ рада је испитивање ефеката јавног финансирања уведеног 2011. године које је довело до велике зависности политичких субјеката од јавних извора и огромног дисбаланса у финансијским капацитетима владајуће странке у односу на опозицију. Као теоријски оквир коришћен je приступ у литератури који говори о стварању картелизованог страначког система (или картелизованих странака). Ради се о дебатама које говоре о томе да је једна од важних последица јавног финансирања настанак статуса кво у коме највећи актери раде заједно и користе државне ресурсе да осигурају сопствено колективно преживљавање. Посебан фокус у раду је стављен на утицај јавних извора финансирања на нестанак политичких субјеката и могућности за стварање нових. Најважнији резултати до којих смо дошли у раду су: 1) постојање велике зависности политичких субјеката од јавних извора финансирања у изборним кампањама, 2) продубљивање јаза између финансијских могућности владајућег субјекта у односу на опозиционе, 3) опстанак највећег броја политичких субјеката упркос све мањим финансијским капацитетима и 4) пролиферација лабавијих организација, попут политичких покрета који су базирани на онлајн кампањама. Као једна од препорука намеће се наставак праћења ових трендова и промена регулативе уколико се такви негативни трендови и наставе.

Изборна администрација је кључна институција за изградњу кредибилног изборног процеса, професионално спроведеног, ефикасног и непристрасног. Само у такав изборни процес грађани могу да искажу неподељено поверење. Дизајнирање изборне администрације треба да уважи најбоље светске стандарде и локалне специфичности контекст (политички, социјални, економски) у коме се спроводи изборна реформа. Предмет рада је анализа тренутне регулативе и искуства са изборном администрацијом у Србији и указивање на неопходност њене комплексне реформе у правном, административном и политичком оквиру. Циљ рада је да се укаже на могуће модалитете реформе изборне администрације уз усмеравање дебате у правцу увођења независне и професионалне изборне администрације. Користећи компаративни приступ, указујемо да увођење независног модела, са професионалним и на јавном конкурсу изабраном чланству, трајног карактера и са широким сетом надлежности представља једини могући пут за побољшање изборног процеса у Србији. Надлежности новог модела треба да обухвате и вођење бирачког списка, надзор над финансирањем политичких активности и улогом медија у избор ном процесу. Реформа изборне администрације треба да буде део једног ширег пакета реформи изборног система и политичких институција у целини.