Бојан М. Милисављевић

У овом раду анализирају се одредбе Устава Републике Србије из 2006. године које се тичу односа домаћег права са међународним правом. Првенствено је указано на опште трендове уставних решења о односу са међународним правом, а затим је детаљно анализиран нормативни оквир нашег позитивног Устава. Изнет је читав низ образложених предлога за унапређење његовог текста у овом делу, а указано је на опасност од тренутних правних одредаба, посебно истичући њихову непрецизност и међусобну контрадикцију. Нарочита пажња усмерена је на неопходне измене Устава Републике Србије које ће уследити због процеса прикључења Европској унији. Изложена су конкретна питања поводом којих ће уставне одредбе морати бити усаглашене са поретком Европске уније, а изнети су и неки нови институти који ће морати бити унети у Устав, а који се тичу примата права Европске уније над домаћим правом, правима која произлазе из права грађанства, али и неким променама које се тичу унапређења владавине права. Посебно је истакнута потреба увођења у Устав одредаба о усаглашавању спољне политике са спољном политиком Европске уније.

Предмет истраживања у овом раду јесту обичајна правна правила, процедура доказивања обичаја, инструменти за њихово доказивање, анализа настајања обичаја. У том правцу је посебно анализирана пракса држава, али и рад Комисије за међународно право Уједињених нација. Као незаобилазни материјал за истраживање коришћене су пресуде Међународног суда правде које су практични показатељ важне улоге коју обичаји имају у модерном међународном праву. Посебна пажња усмерена је на улогу коју обичаји имају у процесу међународних интеграција Републике Србије. Један од основних циљева рада јесте доказивање да обичаји данас имају веома значајно место и играју велику улогу у примени правних правила међународног права. Посебна пажња је усмерена на утврђивању објективизираних правила у вези идентификације обичаја чија је сврха да се сви актери који примењују обичаје упознају са детектованим правилима. Нарочита корист од правила које је утврдила Комисија за међународно право могла би бити за рад унутрашњих државних органа свих држава, а посебно Републике Србије. Поштовање општеприхваћених правила је неопходни услов за међународне интеграције наше државе, а рад свих органа мора пратити позитивна правила међународног права.

Рад анализира правила о одговорности међународних организација као једно од најкомплекснијих питања међународног права. Анализа обухвата тумачење Нацрта правила о одговорности међународних организација усвојеног од стране Комисије за међународно право, али и праксу Међународног суда правде која нуди конкретна решења за бројна спорна питања. Указује се на аналогна решења у погледу правила о одговорности држава, која имају сигурније утемељење у међународном праву, али и неопходност што брже изградње механизама на међународном плану за реализацију одговорности међународних организација које у садашњем систему немају locus standi пред Међународним судом правде. Нарочита пажња посвећена је захтевима Републике Србије у погледу одговорности Уједињених нација и НАТО савеза у случају интервенције на СРЈ, према актуелним правилима о одговорности која постоје на нивоу општег обичајног међународног права, али и одредбама Нацрта правила о одговорности међународних организација из 2011. године.