Бранислав Д. Стевановић
О ЛАЖНИМ И СТВАРНИМ ГРАНИЦАМА ТОЛЕРАНЦИЈЕ
У начелу, демократски систем толерише сва одступања од “нормале“, уколико не доводе до насиља или неинституционалног преврата. У стварности се, међутим, економски либерализам и либерална демократија не измирују лако, што повремено доводи и до критика саме идеје толеранције. Критика с лева, која је тврдила да је открила скривене идеолошке последице начела трпељивости, промашује јер сматра да се стање “репресивне толеранције“ може превазићи некаквом “новом филозофијом заједнице“. И овде се, као и много пута раније, као решење нудило носталгично враћање заједници као некој врсти “изгубљеног раја“ (али без демократије, слобода и права појединаца, па и морала). Једнако је, међутим, погрешно мислити и да појединци могу потпуно сами и независно од друштва, изградити некакво “морално законодавство.“ Морал представља иманентну потребу друштва у смислу средства за обуздавање личне похлепе у корист императива колективног живота, па, у принципу, мора бити једнак за све или не постоји. Јасна граница толеранције свих могућих индивидуалних норми налази се у “парадоксу толеранције“ који гласи да највиши степен слободе подразумева да су неке слободе сасвим онемогућене, пре свих “слобода“ да се уништи она сама. Претходном ваља придружити и ограничења везана за симболички опстанак сваког конкретног социо-културног система, укључујући и оне који слове као “модерни“, “отворени“ и “демократски“.
