Данило Вуковић
ДЕПОПУЛАЦИЈА КАО ПРОБЛЕМ ЈАВНИХ ПОЛИТИКА: ПОЛИТИКЕ ОДРЖИВОГ ИНКЛУЗИВНОГ РАЗВОЈА КАО НОВЕ ПОПУЛАЦИОНЕ ПОЛИТИКЕ (ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ БАВИТИ СЕ КВАЛИТЕТОМ, А НЕ ВЕЛИЧИНОМ СТАНОВНИШТВА?)
Број становника Србије опада већ три деценије, а демографске пројекције показују да ће становништво Србије опадати и у будућности, чак и ако се стопа укупног фертилитета подигне до нивоа репродукције. У основи депопулације стоје три групе детерминантни: ниске стопе фертилитета и смањен број жена у фертилном периоду, спољашње и унутрашње миграције и високе стопе смртности. Свака од њих има своје специфичности које се тичу како географских, тако и структурних одлика појединаца и породица. Државни одговор на депопулацију био је усмерен на питање броја: беба и миграната. Низом стратегија и мера, држава покушава да подигне стопе фертилитета и смањи миграције. Водећи домаћи и међународни демографи слажу се да је мала вероватноћа да ће пронаталитетне мере дати резултат, те зато предлажу да се депопулацији приђе не са фокусом на величину становништва, већ на квалитет, односно, степен развијености људских ресурса. У овом приступу, кључни механизам јачања људских ресурса једног друштва јесте подизање степена образовања становника, а самим тим и њихове продуктивности, социјалне и политичке инклузије. У овом тексту износимо контуре једног таквог приступа који је део најновијег Извештаја о људском развоју за Србију (Human Development Report) који припремају УНДП и УНФПА. Анализирајући показатеље регионалног развоја, тржишта рада и образовања, показујем како могу изгледати те нове популационе политике за нове демографске околности. Имајући у виду да ће се становништво Србије смањивати, а да значајни његови делови нису потпуно интегрисани, показујем како ће различите секторске политике (образовања, тржишта рада и регионалног развоја) морати постати осетљиве на демографска разматрања и како ће онда оне бити развојне инклузивне политике које ће решити неке демографске проблеме у будућности.
