Дарио О. Кршић

Циљ овог рада је да се анализом садржаја одговарајуће литературе скрене пажња научној јавности на историјски значај ратоводствених подухвата Теодора пл. Милутиновића Вишњегорског и крајишких Срба, који су служили у Царско-краљевској војсци у биткама против Велике армије на подручју Далмације, Дубровника и Боке Которске 1813. и 1814. године. Истичу се, као и у претходном броју „Политичке ревије“, њихове војничке врлине и вештина ратовања током ослобађања Илирских провинција. У раду се посматрају и српско-француски односи током Наполеонових ратова, а укратко и ратни пут крајишника који су служили као официри и војници у Великој армији. Такође, промишља се и о политичким и етнографским консеквенцама ратовања Теодора пл. Милутиновића Вишњегорског и његових јединица на посматраном подручју, које су обликовале међе Аустријског Царства на крајњем југу монархије, а стицајем историјских околности и савремених граница Републике Хрватске.

Улози и значају крајишких јединица и високих војних заповедника српскога порекла у Наполеонским ратовима, домаћа и страна историографија не посвећује довољну пажњу. Политизацијом и идеологизацијом прошлости, али и несистематичношћу научника, посебно војних историчара, скрајнуто је њихово ангажовање у ослобађању Илирских провинција. Стога, циљ овог рада је да се анализом садржаја одговарајуће литературе, укаже на изнимно ратоводствено умеће Теодора пл. Милутиновића Вишњегорског у борбама против Велике армије, с посебним освртом на битке које је водио у Рату шесте коалиције, до краја 1813. године. Скреће се пажња да су крајишки Срби, као борци и официри Царско-краљевске војске, показали изузетне војничке врлине и вештину ратовања у биткама на простору савремене Словеније и Хрватске, стекавши ванредне заслуге за њихово ослобођење од француске окупације. У следећем броју „Политичке ревије“ разматраће се пресудан допринос Теодора пл. Милутиновића Вишњегорског, као и крајишких трупа којима је командовао, у ослобађању Дубровника 1814. године.

Многобројни су примери историјских конструката, који већ век и по служе идеологији „хрватског државног права“. Овај рад представља наставак разматрања најважнијих митологема уграђених у темеље националног идентитета Хрвата. Неке од њих, споменуте у прошлом броју овог часописа („Хрватска до Дрине“ и „Црвена Хрватска“), еволуирале су давно у фактоиде; уткане су у „колективно сећање“ хрватске нације и анатомију србофобије. Како би структура мржње била чвршћа, а великохрватске тежње оправдане, српски народ био је подвргнут дозираној расистичкој погрди од стране истакнутих хрватских историчара, политичара и католичког свештенства у 19. и 20 веку. Упоредо с инструментализацијом историје, креиране су и предрасуде о крајишким Србима, који су преименовани у „посрбљене Влахе“: народ антрополошки помало стран и културно прилично удаљен од европске цивилизације. Нижерасно „славосрпско смеће“, како га назваше „очеви хрватске нације“, сметало је свеколиком напретку народа и државе откако се „дотепло“ у Хрватску, и почело се сматрати недостојним саживота с „правим људима духа хрватског“ – тобожњим „потомцима Гота“, Аријеваца, војника-освајача из древног Ирана. Срби, с друге стране, задобише епитет „сужањске пасмине“, којима Грци или Мађари „дадоше име“; постадоше „потомци мартолога“, у којима кипти „зло и рђа“, пљачкаши и робитељи „свете земље Хрватске“, „предзиђа хришћанства“. Нестанком османлијске претње, иако је вековима чинио највећи део крајишких војних трупа, српски народ представљен је као „влашки накот зрео за секиру“, послушник „србијанских гегула“ и њихове „циганске династије“. Тиме је митоманисање, потпомогнуто хрватским научним и образовним институцијама, успешно завршило свој србомрзачки задатак: надахнуло је погром у три наврата за само стотину година. Међутим, индуковало је и кроатофобију, омогућивши на неодређено време „circulus vitiosus“ српско-хрватских конфликата.

У раду се разматрају некe од најважнијих хрватских митологема које су послужиле као градивни елементи србофобије: „Црвена Хрватска“, „крунисање краља Томислава“ и „Хрватска до Дрине“. Хрватски научни ауторитети конструисали су их углавном у 19. веку и уткали их у „колективно сећање“ сопствене нације. Врло брзо еволуирале су у фактоиде, и као „научне догме“ имплементиране су у хрватски образовни систем. Политичка и религијска елита, оптерећена великохрватским тежњама и прозелитизмом, уплашена српском експанзијом средином XIX и почетком XX века, емитовала је страхове од сужавања хрватског митског етничког простора и католичке црквене јурисдикције. У другом делу рада, који ће бити објављен у следећем броју „Политичке ревије“, разматраће се мит о Хрватској као „предзиђу хришћанства“, Србима као „Власима“, те митови о готском и иранском пореклу Хрвата.

У раду се разматрају национални идентитети, етничко распростирање, те антрополошке, карактерне и културне особености Срба и Хрвата, наведене у неколико путописа немачког географа и историчара, Јохана Георга Кола (Johann Georg Kohl). Запажања и закључци до којих је дошао Кол, упоређују се са подацима статистичких зборника Хабзбуршке монархије, као и других релевантних историјских, етнографских и енциклопедијских дела тога времена. Указује се на чињеничну неутемељеност тврдњи извесног броја аутора, да су географски опсег, па и сам појам тзв. „Великe Србијe“, производ „митоманског интерпретирања историје“ и тежње српских политичких елита за формирањем такве државне творевине на „несрпским етничким просторима“. Стога се настоји осветлити раздобљe Колових путовања, када је у научним круговима било уобичајено да се у језичком, културном и антрополошком смислу, словенски народи, од којих ће на тлу данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Србије и Македоније настати неколико нација, прибрајају „српском племену“ или „Илиро-Србима“. Скреће се пажња на важности схватања и разликовања „етничких“ и „националних“ идентитета на просторима Западног Балкана у епохи стварања савремених нација.

Рад се бави разматрањем националних идентитета, етничким распростирањем, антрополошким, карактерним и културним особеностима Срба, наведеним у путописима немачког географа и историчара, Јохана Георга Кола. За разлику од рада представљеног у прошлом броју овог часописа, пажња је посвећена Коловим путовањима у Будимпешту, Срем, Истру, Далмацију и Црну Гору. Путопишчева тумачења и закључци, упоређују се са подацима еминентних историчара, географа, етнографа и статистичара посматраног раздобља. Тиме се поткрепљује истинитост тврдњи низа цењених аутора, да је географски опсег насељен српским народом, још средином 19. века био много шири од данашњег. Такође, на основу Колових података који се упоређују с другим релевантним изворима, пориче се могућност било каквих хегемонистичких тежњи Срба према околним народима. С друге стране, на темељу сведочења овог путописца, расветљава се време покатоличавања православних Срба у Пешти и Будиму, и појашњава се етничко порекло Буњеваца, Шокаца, Истрана, Далматинаца, Дубровчана, Бошњака и Црногораца. Закључује се да је у подручјима која су у прошлости углавном била насељена становништвом српског етноса различитих вера, хрватски етноним проширен тек у другој половини 19. века. Скреће се пажња на присутност србофобије код Мађара и мађарских Немаца у тадашњној Будимпешти, чији узроци имају корен у етничким, језичким, религијским и економским разликама.

У раду се разматра утицај осећања страха, примарне људске емоције и главног дела инстинкта за самоодржање, на насилно понашање у међународним односима, из аспекта психолошко-инстинктивистичких и реалистичких теорија међународних односа. Те блиске школе већ деценијама трпе критике због става да је понашање народа и држава неодвојиво од људске природе. С том констатацијом слажу се многи уважени стручњаци за међународне односе, од којих неки сматрају да је осећање страха основни или један од важнијих узрока међународних сукоба. Њихова стајалишта и дефиниције допуњују се у овом раду резултатима савремених истраживања из области социјалне психологије, неурофизиологије и генетике. Скреће се пажња на урођену корелацију осећања страха и осећања мржње, која утичу на формирање човека као насилног бића, због чега он изграђује и системе склоне насиљу. Уочава се да одређене економске, религијске, географске, културолошке, идеолошке и друге различитости између народа, иницирају појаву међусобног неповерења, корена нетрпељивости и насилног понашања. Процес од осећања страха до насилног понашања држава, појашњава се психолошким моделом „фобоцентричне петље“, који ce састоји од два модела „кружне емоционалне реакције“, спојена у фобичној „стимулусној ситуацији“. Истим моделом илуструју се узроци и последице српско-хрватских страхова и нетрпељивости (србофобија и кроатофобија), који су иницирали грађански рат у Хрватској.