Ђорђе Куљић

У раду се разматрају начини угрожавања унутрашње безбедности ЕУ у контексту савремене мигрантско-избегличке кризе 2015-2016; методолошки, рад се у највећој мери ослања на секундарне изворе података, тј. на различита истраживања о унутрашњој безбедности ЕУ, мигрантско-избегличкој кризи уопштено и као фактора угрожавања безбедности; указано је на развој система унутрашње безбедности унутар ЕУ од 1991. до данас, где су наведени најважнији усвојени документи у тој области, међу којима најважније место заузима Стратегија унутрашње безбедности из 2010. године; када је реч о утицају мигрантско-избегличке кризе на унутрашњу безбедност ЕУ, посебно је наглашена опасност од тероризма, који је издвојен као највећи безбедносни ризик, за разлику од других ризика који су такође наведени (организовани криминал, јачање радикално десних странака, економско слабљење); као један од главних узрочника терористичких напада у ЕУ, издвојен је и обрађен проблем интеграције миграната и избеглица у друштва земаља чланица ЕУ, који је означен као изразито озбиљна претња унутрашњој безбедности ЕУ; посебно су истакнути терористички напади у Француској и Немачкој, на које је утицао низ фактора; закључак је да мигрантско-избегличка криза 2015-2016 представља најозбиљнији безбедносни изазов за ЕУ у последњих неколико деценија, и да је појачана опасност од тероризма комбинација спољнополитичких (учешће ЕУ у интервенцијама на Блиском истоку) и унутарполитичких разлога (проблем интеграције миграната и избеглица)

У раду се разматра покушај формулисања и примене јединствене безбедносне политике према избегличкој кризи, а у контексту Заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ; методолошки, рад се у највећој мери ослања на секундарне изворе података, тј. на различита истраживања о избегличкој кризи, како из земље, тако и из иностранства, али и на поједина релевантна документа ЕУ у области спољне и безбедносне политике, попут Лисабонског уговора; указано је на значај савремених, неконтролисаних, мигрантских кретања према земљама ЕУ и зашто се тај феномен сагледава са безбедносног аспекта; посебно је истакнуто зашто новине које се односе на што јаче заједничко деловање ЕУ у различитим кризним ситуацијама, прописане у Лисабонском уговору из 2009. године, не могу на најбољи начин да се примене на примеру избегличке кризе; посебно је указано на одбијање појединих чланица ЕУ да пристану на меру која се односила на равномерно распоређивање избеглица широм ЕУ, као и на уговор који је ЕУ постигла са Турском о задржавању избеглица на њиховој територији; осим тога, укратко је сагледана и позиција Србије, као једне од најважнијих земаља на „балканској рути“ избеглица и истакнуто да политика Србије, по овом питању, изразито зависи од става ЕУ и отуда несугласице унутар ЕУ могу неповољно утицати на формулисања става Србије; скренута је пажња и на то да институционални и нормативни оквир земље по питању избегличке кризе није дугорочно одржив, и да је потребна већа усаглашеност са принципима ЗСБП, што је и обавеза у процесу приступних преговора; закључак је да ЕУ не успева помирити сукобљене ставове чланица према избегличкој кризи и да постигнути споразум са Турском компромитује ЕУ у јавности оних земаља које имају статус кандидата за чланство, попут Србије;

Приказ књиге: Зоран Стојиљковић, Србија тражи вођу, Вукотић Медиа, Београд, 2017, 213 стр.

Приказ књиге: Зоран Стојиљковић, Сва лица опозиције, Београд: Вукотић медија, 2015, 280 стр.

У раду се разматра утицај најновије избегличке кризе, из 2015. године на пут Србије ка Европској унији. Централна хипотеза гласи да је унутрашња институционална инфраструктура Србије, као једне од кључних транзитних земаља сиријским и другим избеглицама са Блиског истока према земљама ЕУ, нефункционална у процесу управљања избегличком кризом и да на тај начин може усложњавати пут Београда ка ЕУ. Указано је на неусклађеност надлежних органа, трзавице у њиховом међусобном односу, и ванинституционалне елементе управљања кризом, што нимало не доприноси функционалности саме инфраструктуре. Аутор је подвукао да је немогуће потпуно преузимање институционалних модела западних земаља, због и даље присутних непомирљивих разлика и сукоба између конзервативних и модернистичких ставова, али да би измена постојеће институционалне инфраструктуре била неопходна и у том смислу изнет је предлог решења у виду оснивања Министарства за миграције које би могло бити од помоћи процесу евроинтеграција Србије, јер би се базирало на транспарентности, инклузивности, одговорности и на најадекватнији начин комуницирало и сарађивало са институцијама ЕУ. Аутор закључује да би овакво решење помогло Србији не само у процесу управљања избегличком кризом, него и у свеукупној институционалној модернизацији, чиме би сам процес приступања ЕУ могао бити само убрзан.