Драган Ђукановић

Генеза регионалне сарадње на Западном Балкану протекле две и по деценије имала је различите етапе, уз дуготрајне кризе и проблеме у вези са развојем властитог концепта. У овом раду аутори стога анализирају њене досадашње домете, са посебним акцентом на период након трансформације Пакта за стабилност у Југоисточној Европи у Савет за регионалну сарадњу почетком 2008. године, као и на покушај реконцептуализовања сарадње у оквиру Западнобалканске шесторке током 2013. године. Истовремено они пажњу посвећују и дометима Берлинског процеса након 2014. године и стварања новог облика преласка регионалне сарадње у регионалну економску интеграцију (Заједничко регионално тржиште) с краја 2020. године. У том контексту аутори разматрају да ли ће да уследи и продубљивање политичке сарадње кроз евентуално оснивање заједничког парламента Западног Балкана и увођење редовних састанка председника влада и министара иностраних послова. Аутори зато указују и на одређена страховања у региону да би већ отпочета интеграција у области економске сарадње, која би била праћена и продубљеном политичком сарадњом, могла резултирати оснивањем „Балканске уније”. То суштински наилази на значајне отпоре и противљења у региону Западног Балкана због страха да ће она постати трајно решење, које као такво дугорочно искључује чланство држава региона у Европској унији.

У овом раду аутор указује на генезу постепеног актуелизовања хрватског питања након формирања Федерације Босне и Херцеговине у Вашингтону током марта 1994. годи­не и Дејтонског споразума крајем 1995. године. Наиме, посебно у периоду након 2000. године долази до пораста незадовољства бх. Хрвата у вези са њиховим статусом, како на нивоу ентитета Федерације БиХ, тако и на нивоу државе Босне и Херцеговине. Првобитно су ови предлози наилазили на оштру осуду представника међународне заједнице у БиХ, али je после 2007. године и усвајања „Крешевске декларације“, иза које су стале најутицајније странке бх. Хрвата овакво стање постепено измењено. У том смислу аутор приступа и анализи односа пре свега Сједињених Америчких Држава и Европске уније у вези са постојећим двоентитетским уставним устројством Бо­сне и Херцеговине. С тим у вези указује на одређене поступне промене у њиховом виђењу наведеног питања, тј. у вези са начелом додатног (етно)федерализама и формирања тзв. трећег (хрватског) ентитета.

Односe између Републике Србије и Црне Горе после нестанка њихове заједничке државе 2006. године одликовале су бројне осцилације. Они су умногоме били везани и за интерпесоналне односе између носилаца власти у Београду и Подгорици. Такође, једнострано проглашење косовске независности 2008. године и признање тог чина од стране званичне Подгорице реметило је односе између двеју земаља у каснијем периоду. Ипак, након доласка Српске напредне странке на власт у Србији 2012. године евидентан је нови и повољнији тренд у билатералним односима са Црном Гором. Аутор, с тим у вези, указује и на појачан обим међусобних посета званичника двеју држава током 2013. и 2014. године. Српско-црногорске односе, како подвлачи аутор, карактеришу и одређени константни проблеми, а који су везани за још увек недефинисану међудржавну границу и положај Срба у Црној Гори/Црногораца у Србији. Такође, значајан проблем представља и одсуство потписивања међудржавног споразума о двојном држављанству између Републике Србије и Црне Горе. Аутор, ипак, очекује да ће се у наредном раздобљу српско-црногорски односи умногоме побољшати, као и да ће обе државе као „предводнице“ процеса европских интеграција на Западном Балкану то учинити и захваљујући комплементарности њихових других спољнополитичких циљева (сарадња у региону, сарадња у оквиру међународних организација, и сл.). На самом крају рада аутор истиче да је неопходно да се власти у Београду и Подгорици одрекну лошег наслеђа готово две деценије дугих међусобних размирица и неспоразума, и да додатно интензивирају обострану сарадњу.

У овом раду аутор анализира српско-бошњачке односе током XX века, али уједно указује и на пожељност отпочињања и успешног окончања, још 2014. године најављеног, српско-бошњачког дијалога. У том смислу он указује и на неуспех сличне иницијативе за дијалог из 1991. године везан за „Историјски српско-муслимански споразум“, који је доживео пропаст неколико месеци након објављивања. Значајну пажњу у овом раду аутор је посветио потенцијалном формату и начину реализације овог дијалога, као и његовим најзначајнијим актерима и принципима на којима би почивао. Такође, аутор указује да сам дијалог мора бити што више инклузиван, те укључивати државне и недржавне актере у Босни и Херцеговини и Србији. Такође, аутор подвлачи и да након окончања дијалога треба да постоје одређене институционалне форме које ће надзирати имплементацију договорених начела. Он зато тврди да би било значајно основати и посебну комисију која би се бавила помирењем између Срба и Бошњака, али и усаглашавањем сасвим удаљених интерпретација ратних збивања у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. године. Аутор посебно указује на значај водећих међународних чинилаца у овом делу Европе према најављеном српско-бошњачком дијалогу. С тим у вези он указује на ставове Савезне Републике Немачке, Сједињених Америчких Држава, Европске уније, Турске и Руске Федерације. На самом крају рада аутор закључује да би успешни епилог српско-бошњачког дијалога допринео пуној стабилизацији стања на Западном Балкану, те да би отклонио потенцијалне основе за поновну ерупцију етнички мотивисаног насиља.

У овом раду аутори анализирају настанак и развој Берлинског процеса (2014–), као иницијативе коју је покренула Савезна Република Немачка према државама Западног Балкана, а са превасходним циљем убрзања њихових европских интеграција, економског и инфраструктурног развоја, као и унапређења регионалне сарадње. СР Немачка је успела да захваљујући ојачавању своје улоге на Западном Балкану, у Берлински процес укључи Аустрију, Француску и Италију. Веома је битно да државе Западног Балкана у што је могуће већој мери испуне и спроведу оно на шта су се обавезале у оквиру Берлинског процеса, а како би убрзале приступање Европској унији и унапредиле међусобну сарадњу превасходно кроз решавање бројних нагомиланих билатералних проблема. Са друге стране, Немачка је обећала финансијску и стручну помоћ у реализацији бројних инфраструктурних, енергетских и образовних пројеката у региону Западног Балкана.