Драган Симеуновић

Приказ књиге: Славенко, Терзић. 2021. На капијама Константинопоља. Русија и балканско питање у 19. веку. Београд: Историјски институт. Нови Сад: Православна реч, 742 стр.

Предмет анализе је феномен граница, који је не само у Србији, већ у целом свету актуелнији него икада. Иако живимо у времену у коме су границе недавно биле проглашене сувишним и провизорним, нагли прилив миграната, међугранични спорови и Дамоклов мач сепарације који виси над главама немалог броја европских и неевропских мултиетнички и мултирелигијски структурираних друштава, учинили су границу као феномен веома актуелном не само на политичком и војном, него и на економском и културном плану.

Циљ рада је да се феноменолошким приступом објасни смисао границе и покаже да су разноврсне границе присутније у нашим животима далеко више него што ми то примећујемо, да су државне границе најчешће прокламоване као трајне и стабилне, а да су заправо несталне и крхке, и сигурне само онолико колико друга страна преко границе то хоће и може. Намера аутора је да покаже да границе нису само места сукоба, већ и сусрета.

Од метода се у раду користе метода апстракције, упоредно-историјска и херменеутичка метода која је неизбежна у сваком феноменолошком истраживању.

Резултат рада је одређење појма границе не само као линије већ и као територије уз линију са дубином, утврђивање њене друштвене, и нарочито политичке функције, посебности културе границе и њене неизбежно мултикултурне димензије, односа границе према центру и периферији целине која се њоме граничи, њене ефективности у времену кризе и перспективе у глобалистички устројеном свету. Закључак рада је синтетичког карактера и обухвата не само домете у раду него и имплицира тезе о граници као феномену прошлости, садашњости и будућности.

У овом чланку се разматра Хегелов допринос политичкој теорији у оквирима његовог обимног и веома значајног дела “Естетика”. Иако Хегел није у том делу децидно дефинисао политику као илузију уметности, ипак се може на основу његових размишљања о уметности и политици у том делу као и другим књигама овог филозофског горостаса, те на основу анализе дела других филозофа која су настала у том периоду, па чак и пре њега, да је могуће говорити о политици као уметности илузије и да Хегел не само да има тај приступ политици као феномену, него и да на сличан, теоријски дискретан начин разматра и друге политичке феномене. Иако политика као уметност илузије не представља део естетике она залуђује научни интерес. Чланак је направљен као допринос превазилажењу напетости између естетике и политике која траје вековима а која се почела превазилазити половином 18. века.

У раду се одређује појам екстремизма из угла теорије по­литике и наглашава његова изворна многозначност. У погледу дефинисања екстремизма политичка теорија није до сада дала баш превелики допринос више се ограничавајући на коментаре о екстремизму или на опис његових манифестација, циљева и актера. Аутор анализира са мултидисциплинарног становишта фундаменталне карактеристике политичког екстремизма, његове узроке и консеквенце по друштвено-политички систем. Иако је подношљив само док је маргинална појава у једном друштву, екстремизам по правилу кореспондира са кризним временима и интензивира своје постојање до граница неподношљивог и неприхваћеног. Екстреми­зам се исказује и као милитантни егзибиционизам услед страха од безличности и у крајњем од поништења личног идентитета.

Приказ књиге: Марија Ђорић, Хулиганизам: насиље и спорт, Наука и друштво, Београд, 2012.

Предмет анализе рада су масовне миграције према Европи и њихова релација са националним интересом Србије. Анализом садржаја, упоредно-историјским методом и коришћењем статистичких података у раду се истражују разлози за савремене масовне миграције са Блиског истока и из Африке према Европи и утврђује да су главни разлози за миграције: демографска експлозија у неким деловима света, дуготрајни ратови и могућност социјалног инжењеринга. Утврђује се и низ аномалија које су се поводом миграција појавиле у многим земљама ЕУ, анализира се закаснела реакција институција ЕУ на изазове које су миграције доне­ле са собом а нарочита пажња се обраћа на оне димензије миграција које их претварају у безбедносни изазов. Такође се анализирају могући позитивни економски ефекти миграција. Акценат у раду је на релацији миграција и националног интереса Србије. Аутор закључује да су миграције у извесној мери безбедносни изазов за Србију не само у погледу увећања опасности од тероризма, него и због могућности избијања регионалних конфликата, те да Србија због релативне економске неразвијености и високог броја незапослених нема економски и уопште национални интерес да задржи известан број миграната на свом тлу, као ни да сноси терет миграционог транзита.

У раду се анализирају напори првака Радикалне странке Милована Миловановића да успостави Балкански савез у коме би Србија и Бугарска чиниле главну осовину. Главни разлог за стварање Балканског савеза била је потреба уједињења српских и бугарских  војних капацитета  ради ослобођења српског и других балканских народа и територија од турске владавине. Иако врстан дипломата, Милован Миловановић  нимало лако није стигао до свог циља јер су му на том путу стајале многе препреке, почев од бугарских, али и српских сумњи у исправност и сврсисходност његових намера, па све до супротних интереса великих сила, пре свега Аустро-Угарске, Турске, а задуго и Русије.  Био је због тога чак и осуђиван на смрт од  српских ултра-националистичких кругова, а подршку за своје планове није налазио ни у својој странци. Тек поставши премијер српске владе у јуну 1911. Миловановић је најзад  био у стању да реализује своје циљеве уз  помоћ Русије. Повезивањем са Бугарском створен је савез који ће бити моћан механизам сламања  Турске у ратном сукобу 1912. године, те се стога  може  рећи да је Миловановићев дугогодишњи политички ангажман на том плану био један од кључних фактора успеха Србије у Првом балканском рату.

Знаменити географ и етнолог Јован Цвијић се веома рано срео са патриотским и социјалистичким идејама. Патриотске идеје су му усађене у породици, а социјалистичке у средњој школи од стране наставника. У периоду од анексије Босне и Херцеговине 1908. и током балканских ратова, као и до средине Првог светског рата Цвијићева политичка мисао је националистички обојена, а од средине Првог светског рата Јован Цвијић је започео да се приклања идеји југословенства, убрзо поставши један од њених стегоноша. Иако је уложио огромну енергију и своје велико име у стварање државне заједнице Срба, Хрвата и Словенаца, Јован Цвијић је био уједно и један од првих међу главним промоторима југословенства који се разочарао у исто. Одбијао је све понуђене политичке функције, урачунавши место председника владе. И поред свог блиског односа са краљем и осталим члановима династије Карађорђевић остаће веран до краја живота једино идејама социјализма, призивајући чак јавно и револуцију.

Од краја двадесетог века до данас непрекидно се преиспитује не само улога већ и потреба постојања друштвених и хуманистичких наука, а њихов значај се са већим или мањим интензитетом субјективности драстично оспорава. Разлози за то су бројни. Дошло је до неминовне промене структуре друштва, а тиме и самог појма друштва. Глобализација је на свој пиједестал уздигла профит и све везано за њега, вреднујући све њиме и његовом величином, односно његовим одсуством, а допринос друштвених и хуманистичких наука стварању профита није увек непосредно видљив, и отуда није ни лако мерљив. У савременом друштву очигледно је смањење тражње, што не значи и потребе за научним знањем друштвених и хуманистичких наука и њиховом интерпретативном улогом. Промена значаја друштвених наука се уз то у великој мери меша са потребом њихове дисеминације и делокације. Мењање улоге друштвених и хуманистичких наука је неминовно и услед све веће брзине друштвеног живота, што ће се манифестовати у њиховом све већем окретању прогнози и превенцији, али без напуштања објашњења прошлости и садашњости и нуђења решења за презентне проблеме, као и стављањем акцента на интердисциплинарна и мултидисциплинарна истраживања. Оне могу да задрже свој значај само приближавањем природним наукама али без амбиције надметања, па чак и без тежње за једнакошћу са њима, већ са амбицијом своје увећане друштвене корисности услед растуће иновативности и сложенијег фронетичког вршења своје функције, а тиме и оправданости не само свог постојања већ и вероватног напретка.