Драгана Динић

Традиција волонтерског рада је веома дуга можемо рећи да је стара колико и људски род. Одувек су постојале ситуације у којима је човек реаговао вођен више срцем, душом и вером, него разумом, када је имао потребу да се даје за другога, не тражећи ништа за узврат. Волонтирањем свесно поклањамо наше време, способности и енергију за добробит других појединцима, заједници, друштву или окружењу. У време кризе, рата, епидемије, елементарне непогоде и у сличним ситуацијама, када институције система и професионалци не могу да стигну да помогну, а жи­вот не може да чека, волонтерство је неопходан и незаобилазан ослонац. У транзиционим и сиромашним земљама, каква је и наша, немерљив је допринос волонтера. Постало је очигледно, током периода транзиције, да држава порезима и доприносима не може да прикупи довољно средстава потребних за реализацију сопствене социјалне политике и остварење принципа дистрибутивне правде. Зато волонтеризам, неоправдано запостављен и заборављен, треба да доживи ренесансу. Волонтери су свуда препознати као најважнији ре­сурс за спровођење промена. Од волонтеризма користи имају сви. Волонтеризам побољшава квалитет живота, мења свест људи, мења њихове ставове према грађанском ангажовању, представља један од об­лика партиципације грађана, доприноси развоју стабилног, цивилног друштва, развија солидарност итд. Економска корист од волонтеризма за државу и локалну заједницу је велика, посебно у светлу чињенице да у Европи, данас, волонтира више од сто милиона људи. Поставља се питање, да ли је наша земља препознала волонтерство као важан ресурс и да ли га на адекватан начин подржава и подстиче?

Приказ часописа за теорију и праксу социјалне политике и социјалног рада, Институт за политичке студије.

Овим радом желим да скренем пажњу на положај и улогу организација цивилног друштва у Србији и на отвореност локалне/државне власти за сарадњу с тим организацијама. Аутори који су се до сада бавили питањима ОЦД у највећој мери су се ограничавали на хронологију њиховог настајања, организациону структуру и на њихов однос према држави. У фокусу овог рада биће управо, ова трећа димензија. Да ли демократска, вишестраначка држава има интереса да успостави конструктивни дијалог са својим ОЦД или да се дистанцира од њих? Да ли ће јаке и добро организоване ОЦД омогућавати значајне рационализације посебно у преговорима за прикључивање ЕУ, или у до­мену социјалне политике, зависи од односа државне и локалне власти према њима. Однос међународне заједнице према ОЦД може се окарактерисати као «благонаклон». Спремност да се финансира рад (тј. пројекти) цивилног сектора од стране међународних фондова, да се представници ОЦД бирају и учествују у раду значајних организација, радних тела и форума ЕУ, показује да су ОЦД значајан демократски ресурс, још увек недовољно препознат и искоришћен.

Приказ књиге: Светислав Јовановић, Прилог психологији старења и старости, Геронтолошко друштво Србије, Београд, 2013.