Драгослав Кочовић

Рад је посвећен анализи социјалних, економских и политичких приликама српског народа у периоду османске владавине над Србима и борби српскога народа за национално и социјално ослобађање од вековног ропства. Османско царство, у освојеним српским земљама, наметнуло је декадентан привредни, политички и културни поредак. Тиме су до тада сва достигнућа била потрта, и од тога времена овај део Европе заостаје у развоју у односу на Западну Европу. У истом периоду на осталом делу слободне Европе, на основама просветитељства, успешно се развијају све сфере друштвеног живота. У слободном западно-европском амбијенту развијана је духовност, а научна открића су врло брзо имала примену у пракси што је овом делу Европе обезбедило напредак у сваком погледу. За то време, на просторима наших земаља вођена је пре свега, борба за национално и социјално ослобађање од вековног ропства. На Западу Европе развијано је индустријско друштво које је обезбеђивало напредак и развој, а овај део Југоисточне Европе заостајао и имао карактер неразвијене европске периферије. Од тога периода српска друштвена заједница у пост-отоманском раздобљу има специфичан развој и зависну позицију у међународној подели рада која се осећа до данас.

На Европском простору у поратном периоду (од половине XX века) одвијају се динамичне и веома садржајне промене у свим сферама друштвеног живота. Наиме, вођене су расправе да ли хришћанство као доминантна религија у Европи треба да буде и званична религија Уније или не? Мишљења су била подељена, али је превладао став да је религијско уверење лична ствар сваког појединца, те по том основу право и слобода свакога да промени своје религијско уверење. Сигурно да су креатори европског модела удруживања држава имали у виду значај религијске толеранције и слободног избора верујућих као битног фактора мирног и стабилног развоја на простору Европске Уније.

У овом раду настојимо да предочимо политичке, економске и социјалне последице окупације јужне српске покрајине Косо­ва и Метохије. Намера је да кроз време и простор, ослањајући се на историјски и антропо-социолошки метод подастремо, искључиво снагом аргумената, да је Космет од искона српска земља, да су Срби на том простору аутохтони народ, а да су Албанци само дошљаци којима је српска држава обезбедила уточиште и спас од физичке пропасти. Као и то да су Србија и српски народ настојали да на основама међуетничке и међурелигијске равноправности интегришу албанску мањину у укупан друштвени развој Србије, поштујући при томе све норме међународног и домаћег права које регулишу питања националних мањина. Преовлађује оцена да ниједна национална мањина није уживала толико права колико је Албанцима гарантовано Уставом Србије. У периоду рушења Друге Југославије сматрали су да је то прилика да терором отму Косово и Метохију. Уз помоћ Натоа и ЕУ, Албанци су узурпирали 15 процената територије Србије и знатан део привредних капацитета и објеката друштвене делатности и услуга, па чак и приватну имовину, светињу цивилизованог света. Узурпацију настоје да уз помоћ САД-а и Европске Уније претворе у независну и самосталну државу, оправдавајући то наводно вољом већине. Анализом кретања становништва показујемо да албанско становништво никада није било ни аутохтоно ни већинско. Држава Србија, њена материјална и духовна основа вековима негована и развијана у овом делу Србије јасно потврђују да је Космет правно и обичајно неспорно српска земља.