Дубравка Стајић

Приказ књиге: Шкодрић, Љубинка. 2020. Жена у окупираној Србији 1941 – 1944. Београд: Институт за савремену историју и Архипелаг, библиотека „Време и прича“, 593 стр.

Приказ књиге: Милош Жикић: Априлски рат у Моравској бановини: Пета армија Југословенске војске у рату 1941. Београд: Институт за савремену историју, 2020. 343 стр.

Приказ књиге: Бојан Димитријевић: Ранковић други човек, Београд: Вукотић медија, 2020, 451 стр.

Историографском методом разматрају се становишта марксистичке мисли и радничког покрета о значају неједнакости (појединца, класе и државе) као један од битних услова настанка и одржавања колоијализма. Марксова тврдња да није могућа слобода појединца док се не ослободи потчињена класа и потчињени део света била је развијана и довођена у питање током пола века, до краја Првог светског рата. Прва интернационала је у целости одбацивала колонијализам као највиши облик неједнакости. Друга интернационала је довела у питање ову базичну хипотезу, спуштајући питање на ниво дневне политике и интереса европске радничке класе, која је трошила део екстрапрофита стечен у колонијама и свој положај стицала на крајњој неједнакости свих колонијалних радника. Промене капитализма су битно утицале на његово кретање – вишак капитала морао је да се извози у колоније. Те промене објаснили су у својим делима Хилфердинг, Лењин и Роза Луксембург. На питањима ратних кредита дошло је до расцепа у радничком покрету, то је био услов за настанак Треће – Комунистичке интернационале. Она је у пракси остваривала политички програм помагања револуција у колонијама, са општом идејом ослобађања свих колонија и укидање економских, политичких и културних претпоставки неједнакости.

Приказ књиге: Марија Обрадовић, Хроника транзиционог гробља Приватизација друштвеног капитала у Србији 1989-2012. године, Београд, Нова српска политичка мисао и Институт за новију историју Србије, 2017, 580 стр.

Приказ књиге : Нада Новаковић, Раднички штрајкови и транзиција у Србији од 1990. до 2015. године. Институт друштвених наука и Фондација Роза Луксембург, Београд, 2018, 400 стр.

Приказ књиге: Зоран Видојевић, Демократија на заласку, Београд, Службени гласник, Институт друштвених наука, Београд, 2010, стр. 345.

Драган Суботић, Српски социјалиста Др Живко Топаловић (1886-1972), Институт за политичке студије, Београд 2011, стр. 267.

Рад се у историји модерног капитализма јавља као услов за материјалне производњу и стварање капитала, и за живот и егзистенцију већине људи у једној држави. Након периода израбљивања радника у 19. веку, раднички покрет, подразумевајући под тим и синдикате, успео је да створи боље услове живота за раднике: плаћене одморе и мере штедње за раднике, државну контролу рада, нове законе о раду, заштиту жена за време трудноће и после порођаја, те здравствено и пензионо осигурање. Јака улога социјалне државе после Другог светског рата омогућила је период социјалног мира, развоја и мира између радника и њихових послодаваца у индустрији. Глобализација отвара сва ова питања: постоји право на рад, радни уговор има најјачу правну снагу међу друштвеним уговорима, „пројекти“ су постали важнији него стално запослење. Право на рад не значи и право појединца на запослење, а глобализација приказује ту истину отворено и сурово. Аутор закључује да ми не можемо да знамо будућност људског рада, тако да наведена питања остају отворена за даља разматрања.

Приказ књиге: Александра Мировић, Петар Матић, Изазови и парадокси глобализације, Београд, Институт за политичке студије, 2007, стр. 162.

Право на социјално правичну зараду је један од резултата развоја Европске Уније. Модерни систем колективних уговора развија се заједно са Унијом. Финансијска криза и рецесија у САД и Европи доводи у питање радно законодавство и праксу. Зараде већ опадају у већини земаља-чланица Уније. Србија је потписник Социјалне повеље Европске Уније, која садржи одредбу о “социјално правичној заради, која обезбеђује достојанствен живот раднику и његовој породици”. После осам година од почетка транзиције у Србији, грађани губе поверење у политичке странке и синдикате као актере побољшања њиховог стандарда.

Процес транзиције у Србији се приближава крају. Постоје проблеми незапослености и сиромаштва. Светска економска криза опет отвара питање социјалне државе. Постоје различити теоријски ставови домаћих аутора о могућности постојања социјалне државе.

Демократска функција институција социјалног дијалога је у кризи, као последица приватизације, сиромаштва грађана и слабе привреде. Узрок није светска економска криза. Социјална функција државе је резидуална, у складу са неолибералном идеологијом. Тумачење социјалне политике у лексикографском облику. Незадовољство грађана у Србији може довести до социјалног бунта који институције више не могу контролисати.

Аутор доказује тезу да је политичка контрола процеса приватизације имала одлучујућу улогу у њеним резултатима: неефикасној домаћој привреди, слабом домаћем капиталу, деиндустриализации, регионалним неједнакостима, незапослености. Осиромашење је погодило већину становишта, а отпуштања у страним компанијама од почетка 2009. године због светске економске кризе. У Србији се ствара концентрисан социјални покрет против неолибералног ка­питализма. То је нов облик друштвеног и економског реаговања на политичке сукобе који су генералисани отуђивањем имовине предузећа од стране политичких странака, посебно у мањим градовима у Србији. Развој овог процеса у садашњој етапи (септембар 2009) је непредвидив.

Приказ књиге: Драган Марковић, Демократија и партократија, Београд, Институт за политичке студије, 2009, стр. 140.

Аутор разматра проблем развоја политикологије као научно-идеолошке дисциплине у периоду двојне поделе света након Другог светског рата. Подела света на социјализам и капитализам довела је до низа позитивних процеса у развоју друштвених наука, па и политикологије: легитимација система, развој како теоријских тако и емпиријских метода истраживања, издвајања државе за истраживања у области политичких наука, позитивна селекција кадрова, развој научних часописа и организација међународних научних скупова. Доказивање идеолошко-политичке супериорности система допринело је развоју истраживачке и издавачке делатности каква није постојала у претходним фазама развоја друштва.

Осврт на књигу: Драган Марковић: Село на маргинама политике, Београд, Институт за политичке студије, 2009, стр. 182.

Аутор коментарише тридесетједан члан Ревидиране европске социјалне повеље, коју је Република Србија потврдила јуна 2009. године. Коментар садржи уже и шире правно тумачење, економски амбијент у коме социјална права треба да се остварују, као и историјат развоја социјалних права у току развоја Уније. Ова права представљају највиши степен правне цивилизације и правне свести у развоју Европске Уније. Истовремено, она немају заштиту међународног суда. Такође, њихова имплементација зависи од економске снаге привреде једне земље чланице Европске Уније, или кандидата за члана. Светска економска кри­за отежава могућност примене социјалних права, или доводи до њиховог битног сужавања.

Аутор отвара питање могућности конституисања правне државе у Србији, која је изложена (is exposed) двоструком притиску: завршетку процеса приватизације и глобализацији. Теоријска друштвена мисао у Србији је већински заснована на породични неолиберализам. Такав модел је примењен у приватизациjи, која је имала тешке последице за српску привреду: деиндустријализација праћена дуготрајном незапосленошћу, регионалне неједнакости у економском развоју. То су интерне последице неолибералног модела развоја. Држава мора да интервенише. Основни стуб правне државе је независно правосуђе, усвајање стратегије развоја, као и контролне функције: инспекција рада, финансијска и фискална контрола. Независно правосуђе је услов развоја демократске националне државе, али и услов пријема у Европску Унију.

У чланку се доказује теза да је држава најодговорнији фактор за резултате приватизације у Србији, и за стање привреде у процесу придруживања Европској Унији. Указује се да је већ Закон о приватизации (2001) садржао једну неусклађеност: социјални програм за бивше раднике друштвеног предузећа спроводи нови власник предузећа, а не држава. Тиме је суштински изиграна социјална улога државе, јер социјална политика није измештена из предузећа у по­ступку приватизације, већ је остала у предузећу. У даљој фази приватизације није остварена контролна функција државе, у мери која би обезбедила транспарентну приватизацију предузећа. Нису предвиђене не­ке функције Агенцији за приватизацију Владе Републи­ке Србије. Правна држава постоји тек у зачетку, па су се незаконитости умножавале. Крајњи исход показује се кроз незадовољство оних који плаћају највећу цену транзиције, а то су индустријски радници. Зато су њихови штрајкови обележили претходни период транзиције у трајању од десет година. Штрајкови су двоструки доказ: немоћи радника и синдиката и недовољан капацитет институција државе у процесу припрема за пријем у чланство Европске Уније.

Аутор је навео основне хипотезе, варијабиле, циљ и средства истраживања у оквиру макропројекта Ин­ститута за политичке студије. Основна хипотеза истраживања полази од емпиријског увида и теоријског сазнања да предузетници стварају капитализам у транзиционим друштвима, а да базу предузетничке класе у Србији чине мали и средњи предузетници. Не постоји хомогена предузетничка класа, већ више друштвених група унутар те класе. Као прелиминарно истраживање на малом узорку испитаника обухваћена је контролна група, коју чине руководиоци и синдикални активисти Индустријског синдиката Србије. Ово је типична грана за све бивше социјалистичке привреде у којој је угашено највише предузећа, а чиме је започео процес дезиндустријализације, како на глобалном светском плану, тако и у Србији.

Приказ књиге: Чедомир Штрбац, Записи из Индије (1997­-2002), Београд, Службени гласник, Академија за дипломатију и безбедност, 2011. стр. 911.

Аутор разматра значај малих и средњих предузећа за настанак и развој предузетништва у Србији по­сле 1990. године, а посебно у периоду актуелне кризе Европске уније и европског монетарног система. Законодавац је препознао значај малих предузећа за развој предузетништва, те су већ 1991. године донети Закон о приватним предузећима и Закон о предузетницима. Овим је отворена могућност приватне инициа­тиве за физичка лица као појединце, ортачка друштва и предузећа са различитим облицима удруживања ка­питала. Држава је у актуелној кризи дужна да створи амбијент, који је повољан за пословање малих предузетника, како у области нормативног регулисања, тако и реалних мера. Такве подстицајне мере тичу се путне мреже у Србији, као једног од услова за тран­спорт робе, посебно извоз производа малих предузетника и свих других привредних субјеката.

Милан Кољанин, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији 1918-1941, Београд, Институт за савремену историју, 2008, 549 стр.

Аутор врши анализу, научну евалуацију и могуће прогнозе улоге и места у друштву и у политичком животу Социјалдемократске партије Србије, основане децембра 2009. године у Београду. Транзиција у Србији је, упркос упозорењима бројних стручњака, спроведена по високој цени деиндустријализације, високе и трајне незапослености, сиромаштва. највећу цену платили су индустријски радници. Приватизација спроведена по моделу Закона о прива­тизации није омогућила један од стратешких циљева привреде: јак домаћи сектор малих и средњих предузећа (МСП), већ је створе­на зависна привреда са монополом мултинационалних компанија. Извоз је стагнирао и због деловања светске економске кризе, те се задуженост земље после 2008. године драстично повећава. У таквим околностима основана је нова, Социјалдемократска партија Србије, чије програмске документе усвојене на оснивачком конгресу аутор овде анализира и оцењује.

Приказ књиге: Јовица Тркуља, Неподобни професор. Случај Стевана Ђорђевића, Досије студио и Центар за културу дијалога, Кикинда, 2016, 300 стр.

Приказ књиге: Драгомир Бонџић, Између амбиције и илузије: Нуклеарна политика Југославије 1945-1990, Институт за савремену историју, Друштво историчара Србије, Београд, 2016, 461 стр.