Душан С. Ракитић
БУДУЋНОСТ КОНКОРДАТА У СВЕТЛУ ТЕНДЕНЦИЈА РАЗВОЈA МЕЂУНАРОДНОГ И ПРАВА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
Циљ рада је да пружи елементе за процену у којој мери простор за примену конкордата, као особеног међународно-правног инструмента регулације односа државе и Римокатоличке цркве, може да буде очуван, сужен или проширен, с обзиром на кључне тенденције у развоју како међународног права, тако и права Европске уније. Као предуслов за испуњење наведеног циља, у раду је представљен појам конкордата, у његовој историјској и структурној димензији. Закључци су засновани на доктринарним, емпиријским и аргументима заснованим на функционалној пројекцији развоја међународног права и права Европске уније. У току 19-ог и посебно 20-ог века, практични и теоријски појам конкордата је еволуирао. Након Другог ватиканског сабора однос државе и цркве описује се као sana cooperatio међусобно независних и аутономних субјеката, са заједничким циљем пуног моралног и друштвеног развоја појединца. Предуслов таквог развоја су верска слобода појединца и цркве. У случају даље конституционализације међународног права применљивост конкордата не би требало да буде умањена. Уколико дође до обрнутог процеса, фрагментације, граница применљивости конкордата би било напуштање основних стандарда верске толеранције. У случају даљег јачања ЕУ као политичке заједнице, хришћанство ће бити признато као заједнички именитељ традиционалног идентитета народа који чине ЕУ, а улога религије у јавном животу осигурана. Механизми заштите основних слобода требало би да спрече појаву дискриминације, као и губитак лојалности припадника других деноминација и вера, као и атеиста.
ПРАВНИ ПОГЛЕД НА УЗАЈАМНЕ САНКЦИЈЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И ДРЖАВНИХ ВЛАСТИ НЕПОСРЕДНО НАКОН ПОКУШАЈА РАТИФИКАЦИЈЕ КОНКОРДАТА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И СВЕТЕ СТОЛИЦЕ У ЛЕТО 1937. ГОДИНЕ
У раду су анализиране санкције примењене у сукобу државне власти и Српске православне цркве у Краљевини Југославији након покушаја ратификације конкордата Краљевине Југославије са Светом Столицом у лето 1937. године. Циљ рада је да продуби разумевање модела кооперативне одвојености државе и цркве, који је у Краљевини Југославији био уведен у периоду 1929-1933. године, што значи да је био у формативној фази у предметном периоду. Анализа посматраног периода најоштријег сукоба државне власти и Српске православне цркве показује да је црквена аутономија ограничена природом цркве као духовне организације, да државна власт у представничкој демократији не може да приушти отворени општи сукоб са већинском црквом или верском заједницом, као и да модел кооперативне одвојености захтева пажљиво разграничење верске слободе и слободе савести од питања страначке политике. Законодавство може да буде само једно од средстава тог разграничења.
