Душко Димитријевић
ПРАВО НА САМООДБРАНУ У ФУНКЦИЈИ ОЧУВАЊА МЕЂУНАРОДНОГ МИРА И БЕЗБЕДНОСТИ
Према традиционалном међународном праву, право на самоодбрану основно је право сваке државе које произилази из права на самоодржање. У контексту вршења права на самоодржање, држава и данас има право да предузме мере за очување своје безбедности, осим ако то не би било протумачено и као право на отпочињање рата. Чињеница да је рат забрањен савременим међународним правом, не значи да до кршења те забране не може доћи. Генерално узевши, међународно право дозвољава самоодбрану, али самоодбрана мора бити законита, односно мора се водити леганим средствима и мора имати легитимне циљеве. На оснивачкој конференции Уједињених нација одржаној у Сан Франциску од 25. априла до 26. јуна 1945. године, постигнут је компромис између великих сила у вези уношења специјалне одредбе у основни акт универзалне организације којом се предвиђа право држава на индивидуалну и колективну самоодбрану у случају оружаног напада (члан 51. Повеље). Самоодбрана је дозвољена све до момента док Савет безбедности Уједињених нација не предузме мере потребне за одржање међународног мира и безбедности. Истовремено, право на самоодбрану повлачи обавезу држава да обавесте Савет безбедности о предузетим мерама. У светлу прогресивног развоја међународног права, веома је значајно уочити чињеницу да је у међународним односима често долазило до покушаја да се право самоодбране тумачи супротно правилу установљеном Повељом Уједињених нација. Често се то чинило с ослонцем на псеудо-правне разлоге или с позивањем на постојање обичајног правила које per se, није искључено одредбама предвиђеним у Повељи Уједињених нација. Тражење оправдања за ванправно понашање држава имајући у виду постојање когентне норме о забрани употребе силе у међународним односима, у међународној пракси се показало крајње штетним по очување светског мира.
