Горан Вукадиновић
БЕЛА КЊИГА ОДБРАНЕ ФРАНЦУСКЕ РЕПУБЛИКЕ 2013. ГОДИНЕ - ФРАНЦУСКА У НАТО И ЕУ
Република Француска, колевка модерне идеје о уједињењу Европе, засноване на потреби за међусобним економским повезивањем, заједничким вредностима и трајном миру, данас представља активног члана и држав у носиоца политичке моћи и утицаја Европске Уније и НАТО-а. Поред тога што се европско уједињење понекад сматра као општа нужност западног света, Француска је ипак тражила начине за успостављање самосталне Европе чије би се мишљење равноправно уважавало на међународној сцени. Кроз призму Хладног рата и биполарних међународних односа тражио се начин, модел уједињења, који би спречио даља сукобљавања на европском континенту, уз упоредно јачање евро-атланског савезништа и економских односа. Примарни циљ свих европских савезника је био окупљање ради стабилизације економских и политичких прилика у ратом порушеној Европи. С порастом утицаја, економске и политичке моћи Немачке, која je прошла кроз године ослобађања баласта кривице и укупног наслеђа из Другог светског рата, дошло je и до померања тежишта моћи у уједињеној Европи ка званичном Берлину, на осовини Париз-Берлин (Бон). Ипак, у духу некада велике колонијалне и светске силе, Француска активно прати и мери безбедносне промене и активно тражи своје место у међународним односима. Данас је француска држава и даље окосница модерне Европе и Европске Уније. Усвајањем кровног доктринарног документа „Беле књиге одбране, 2013. године“, Француска je јавно изнела своје виђење међународних политичких и војних прилика, као и разумевање сопствене улоге у регионалним, европским и међународним односима. Првенствени циљ овог истраживања јесте приказ погледа Француске (политичке елите) на сопствене позиције у оквирима Европске Уније и НАТО кроз последњи усвојени доктринарни документ, „Белу књиге одбране, 2013. године“ у периоду од 2013-2018. године.
УЗРОЦИ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА ИЗ УГЛА ФРАНЦУСКЕ РЕПУБЛИКЕ
Савремене тенденције за ревизијом узрока Првог светског рата наводе на преиспитивање сопствене историје сваке појединачне нације, учеснице овог, до тада највећег сукоба у историји човечанства. Поредећи историјску интерпретацију и национално поимање узрока и одговорности за изазивање Великог рата у савременим државама, некадашњим чланицама Антанте и Тројног савеза, лако уочавамо јасне разлике и прикривање или чак одбијање сопствене негативне улоге у пресудним догађајима. Покушај овог рада је сагледавање у којој мери су промене глобалне политике и консеквентне свести епохе утицале на виђења Првог светског рата и тумачења његових последица, узрока и повода из угла Француске Републике. Измењена стварност је нужно отворила нова историјска питања и нове теме у анализирању прошлости, које су неки препознали као даље ширење историјског хоризонта, а други као политичке ревизије и манипулацију историјском истином. Ипак, тумачења узрока рата и данас, као и пре једног века, рефлектују постојање готово идентичних интерпретатитвних оквира који снажно утичу на дефинисање савремених политичких пракси и њихових идеолошких корена. Наведени закључак је последица чињенице да је најважније наслеђе Првог светског рата, доминација националног принципа и прокламација националних држава као кључног субјекта глобалне политике. Управо стога, тумачења рата који је први у историји добио епитет „светски“ посматрана из националне перспективе отварају бројне теме и указују на многе дилеме, али не могу бити правилно сагледана без разумевања универзалног контекста у коме је рат почео, био вођен и до данас тумачен. Верујемо да је виђење Француске Републике остало на истом становишту као и пре сто година уз другачију перцепцију српске националне историје.
