Ива Бранковић

Комплексност феномена деце која живе и/или раде на улици или су у ризику, услед интеракције њихових индивидуалних карактеристика и одрастања у отежавајућем социјалном окружењу, захтева мултидисиплинарност, интерресорни и интегративни приступ. Поред индивидуалног рада са децом, подршка породицама представља један од кључних корака у побољшању услова живота и креирању предуслова за увођење позитивне и одрживе промене у животима ове деце. Циљ овог рада је представљање програма подршке породицама деце укључене у живот и рад на улици, који је креирала група ауторки из Србије и који се од 2017. године примењује у дневним центрима у Босни и Херцеговини и Црној Гори. Програм је креиран на основу опсежне анализе већег броја постојећих програма подршке породици на глобалном нивоу, као и праксе и потреба дневних центара намењених деци укљученој у живот и рад на улици и деци у ризику у региону. Основни принципи на којима је програм заснован су центрираности на дете, фокусираности на породицу и укључености у заједницу, као и усмереност на снаге и резилијентност детета и породице. Оснаживање родитеља како би боље одговорили на потребе детета представља кључни циљ програма и подразумева подршку развоју знања и вештина родитеља у три важне области: лична резилијентност, родитељска компетентност и социјална повезаност. Програм промовише структуриран, али флексибилан приступ усмерен потребама конкретне породице, а струкрутираност програма огледа се његовој временској ограничености и јасно дефинисаним фазама, од мобилизације и мотивисања породица, преко процене и планирања, промене у понашању, до генерализације као финалне фазе у којој се ради на одрживости постигнуте промене.

У овом раду анализиране су карактеристике супервизијског процеса у центру за социјални рад у односу на очекиване ефекте и циљеве супервизије, а посебно с обзиром на потенцијалну протективну функцију супервизије у односу на професионално изгарање водитеља случаја. Супервизија и професионално изгарање су изабрани за предмет анализе, јер представљају важне, а недовољно заступљене теме у стручној и истраживачкој пракси социјалног рада. Рад је заснован на резултатима истраживања спроведеног у Град­ском центру за социјални рад Београд на узорку од 112 водитеља случаја и 26 супервизора. Истраживање је имало за циљ да укаже на специфичност примене супервизије у центру за социјални рад, њену структуру, фокус и учесталост, као и на ниво професионалног изгарања водитеља случаја и њихов однос према пруженој подршци. Резултати истраживања показали су да је супервизија у центру за социјални рад доминантно усмерена на мониторинг и администрацију, а у значајно мањој мери на учење и развој водитеља случаја. Ризик од повишеног нивоа професионалног изгарања утврђен је код половине стручних радника. Повезаност између карактеристика супервизије узетих у целости и професионалног изгарања није утврђена, али се јесте показала веза између упознатости водитеља случаја са индивидуалним планом и мањег нивоа емоционалне исцрпљености. Иако се ови резултати не могу генерализовати, сагледавши супервизијски процес у центру за социјални рад у Београду, свакако се може претпоставити да би супервизија у центру за социјални рад била од веће користи, уколико би била адекватније структуирана, планирана и реализована у сарадњи са водитељем случаја и фокусирана шире и дубље од монито­ринга радног процеса, што је до сада у главном био случај.

У овом раду представљени су налази истраживања системског реаговања на потребе деце миграната/избеглица који су током периода транзита кроз Србију пролазили 2015. и 2016. године. Циљ истраживања је анализа одговора система социјалне заштите и других партнера на потребе деце и креирање препорука за побољшање заштите деце без пратње током мигрантске кризе. У истраживању је учествовало 17 стручних радника центара за социјални рад и 18 представника владиног и невладиног сектора, који су своја искуства представили учешћем у индивидуалним интервјуима и фокус групама.Међу кључним налазима издвајаја се препозната потреба за успостављањем механизама за унапређење сарадње међу релевантним актерима система, посебно између система социјалне заштите и невладиних организација на локалном нивоу. Посебан део истраживања посвећен је центру за социјални рад, с обзиром на то да је током припреме истраживања уочено да се, поред нејасности улога и тешкоћа у комуникацији између различитих актера, као посебно значајан изазов у систему дечје заштите јављају и недоумице током стручног поступка заштите деце миграната/избеглица у специфичним околностима њиховог проласка/боравка у Србији.