Ивана С. Дамњановић

Од почетка 21. века у Србији је осмишљено и спроведено више експеримената који би се могли недвосмислено сврстати у категорију демократских иновација. Упркос томе, ово поље истраживања је у нашој политичкој науци релативно неразвијено. Намера овог рада је, стога, да понуди један оквиран преглед иновативних демократских иницијатива у Србији, као почетну тачку за даља истраживања. Овако постављен циљ подразумева претходно конструисање, на основу анализе релевантне и рецентне литературе, теоријско-методолошког оквира који би омогућио идентификацију и класификацију демократских иновација. Анализа јавно доступних података о демократским иновацијама у Србији указује на то да се оне најчешће спроводе у оквиру међународно финансираних пројеката, да су превасходно усмерене на јачање представничке демократије и да у њима делиберативна компонента не долази довољно до изражаја.

Експанзија Интернета и на њему заснованих технологија, као и њихов све већи утицај на друштвене појаве и процесе, довели су до повећаног занимања истраживача за све феномене који су произашли из таквог развоја. Један од таквих феномена је и сајбертероризам, који захваљујући својим потенцијално разорним последицама, али и медијској атрактивности заокупља пажњу великог броја аутора. Упркос томе, још увек не постоји дефиниција сајбертероризма која би била општеприхваћена, како у академским, тако и у политичким круговима. Стручњаци се такође споре око тога у којој мери је опасност од сајбертерористичког напада реална и блиска. При томе се не доводи у питање техничка изводљивост сајбертерористичких аката, колико оспособљеност данас присутних терористичких организација да их изведу. Циљ овог рада је да покаже да до данас није било напада који би се недвосмислено могао назвати сајбертерористичким, као и да опасност од таквог напада није непосредна, односно да је сајбертероризам, као политички фено­мен, још увек више у домену потенцијалног, него актуелног.

Концепт електронске демократије (е-демократија, сајбер де­мократка, теледемократија), иако није до краја разјашњен у оквиру политичке теорије, нераскидиво је повезан са концептом демократизације. У досадашњој научној обради овог феномена извајају се техноцентрична и социоцентрична схватања. Заступници првог приступа сматрају да ће нове дигиталне информационо-комуникационе технологија саме по себи неизбежно довести до одређених промена у домену демократије и демократизације, док аутори који заступају социоцентрична схватања инсистирају на томе да последице технологије зависе пре свега од друштвених чинилаца. У оквиру демократске теорије све главне струје либерална, кому­нитарна и делиберативна сматрају да би електронска демократија могла да унапреди демократски процес. Они се углавном разликују по схватању основних предности електронске демократије и пожељних праваца њеног развоја. Заједнички је такође став да електронска демократија представља значајан потенцијал за демократизацију на свим нивоима од демократске транзиције, преко даље демократизације стабилних полиархија, до демократизације друштва на локалном, али и глобалном плану.

Држава је политички чинилац који у највећој мери може да утиче (и фактички утиче) на развој и ширење технологије. Током историје веза између државе и технологије је увек била комплек­сна неки аутори закључују да је технологија имала пресудну улогу у формирању држава, док други сматрају да држава својим ангажманом одлучујуће обликује технолошки развој. Типови овог ангажмана могу да обухватају активности, пре свега законодавне, државе као регулатора технологије, затим њену улогу као потрошача, наручиоца и финансијера технологије и, коначно, делатност државе на плану праведне расподеле технолошких ризика, односно предупређивања и санирања непредвиђених последица технологије.